Pohod na Beograd 1Foto: Bojan Cvejić

Privođenje naprednjaka Aleksandra Jovičića, predsednika beogradske opštine Palilula, najavljuje tešku izbornu bitku za Beograd, na redovnim izborima za manje od godinu dana.

Takva je bila i prethodna kada je vrhunac kampanje vođen u februaru 2018. Ako se osvrnemo unazad na to vreme, taj pohod na glasače vođen je pod senkom ubistva kosovskog političara Olivera Ivanovića 16. januara, koje je i dalje bez sudskog razrešenja.

Za Srpsku naprednu stranku Aleksandra Vučića međutim, ta je kampanja bila dokaz da se izbori mogu dobiti uprkos senci tog atentata, i uprkos velikoj nepopularnosti tadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog i njegovog zamenika Gorana Vesića među glasačima. Između njih je uz to vladala i lična netrpeljivost. Slična situacija je i sada, samo je još zamršenija.

Vesić je, ako je to ikako moguće, postao još omraženiji. Građani prestonice u njemu vide vinovnika za sav komunalni nered i nesklad koji ih snalazi, od raskopanih ulica do postavljanja grandioznog spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Deluje verovatnije da bi privođenje Vesića na bilo kakav informativni razgovor i pokretanje bilo kakve istrage protiv njega, pre „pročistilo“ SNS u Beogradu, nego što je otvaranje istražnog postupka protiv Jovičića.

Privođenje Jovičića je i konačan dokaz da je izvorna struja unutar naprednjaka potučena od strane preletačke struje. Izvornu čine oni koji su se kao radikali Vojislava Šešelja, tada haškog optuženika, pre 13 godina pridružili Vučiću u nastojanju da napravi i ojača svoje partijsko krilo.

SNS sa pratećim grupacijama i pojedincima koje dobijaju mesta na njenim izbornim listama, potpuno je drugačija od partije koja je 2012. došla na vlast To što je sada Aleksandar Šapić dobio mesto potpredsednika, koje od 2016. nema Nebojša Stefanović iz izvorne struje, samo je završni pečat tog promenjenog sastava.

Međutim, gledano iz ugla na čiju podršku se računa – privođenje Jovičića kao politički primer deluje kao „mamuzanje mrtvog konja“. Odnosno kao promašen pokušaj da se ponovi uspon rejtinga Vučića i SNS iz 2012-2014.

Jer, u očima prosečnog iskrenog naprednjaka Jovičić mora delovati, kakav god da je, poštenije od Vesića, a to znači da njegovo privođenje više uliva strepnju nego osećaj pravde. A u očima protivnika SNS-a taj primer ne znači ništa, budući da već o naprednjacima misle samo loše. Ili im pak budi nadu da se nezaustavljivo dešava unutrašnji obračun kao znak neminovnog pada SNS.

Jedina moguća dobitna strategija za Vučića i SNS u Beogradu bila bi baš ona koja je za njih psihološki (a i interesno) nemoguća, a to je da puste da stvar ide svojim tokom i da opozicija zadobije neku tanku većinu u Skupštini prestonice. Dakle, nešto slično dešavanjima u Crnoj Gori od kada je DPS Mila Đukanovića izgubio parlamentarnu većinu. Ili u Republici Srpskoj gde je Milorad Dodik izgubio Banjaluku, samo ako je moguće sa manje strasti.

Jer, ukoliko bi sadašnja opozicija u Beogradu dobila nategnutu većinu, SNS bi mogla da igra ulogu žestoke „nove opozicije“ i da kroz dogledno vreme, pokuša da ponovo povrati vlast, samo sada dokazujući svoju novu političku vrednost. I braneći se na taj način od unutršanjih i spoljnih dokazivanja da Srbiju pretvara u Lukašenkovu Belorusiju. Umesto toga, ako istraje pri nepopustljivom i sveopštem pohodu na Beograd, Vučić i SNS lako mogu doći u situaciju da izgube svu vlast u državi. Tu im ni Šapić ne može pomoći, šta god radio ili ne radio. On je više preuzet u vrh SNS-a zato da ne bi pomogao opoziciji, dok je otvoreno pitanje kako će se uopšte snaći i pokazati u naprednjačkom okruženju.

Ako pogledamo brojeve sa beogradskih izbora iz 2018. jasno je opozicija zaista ima šansu u Beogradu i pod nepromenjenim izbornim uslovima. Rezultati te prethodne trke se donekle podudaraju i sa nalazima rejtinga koje sada objavljuje Dragan Đilas tvrdeći da ih je izmerila agencija čije ime neće da otkrije.

Đilas je 2018. predvodeći opozicionu koalicionu listu osvojio u Beogradu 156.000 glasova, dok je Vučićeva lista dobila 370.000, ili oko 45 odsto. Ta razlika ne izgleda tako drastična i nedostižna kao, recimo sa predsedničkih izbora 2017. kada je Vučić osvojio dva miliona glasova, a drugoplasirani Saša Janković 600.000.

Na beogradskim izborima 2018. važio je izborni prag od 5 odsto (u međuvremenu snižen na tri) koji su prešle još dve liste. Šapićeva sa 74.000 glasova i lista Ivice Dačića sa 51.000. Još 20 lista je ostalo ispod cenzusa sa oko 165.000 glasova, od kojih 14 sa manje od jedan odsto glasova. Od upisanih 1.594.000 birača, na glasanje je izašlo oko 814.000 ili 52 odsto.

Čak i sa predsedničkim izborima istoga dana, imajući u vidu ove rezultate, šanse opozicije su i dalje jake, jer kao što Vučić može da gura beogradsku listu, to isto na drugoj strani može i dobar opozicioni protivkandidat.

Dva uslova neophodna su za to, između svih drugih okolnosti. Prvi je da se stvori referendumska atmosfera, za i protiv Vučića, a ne atmosfera reizbora, kakva je bila 2018. Tadašnja atmosfera reizbora je delom potpuno veštački izazvana spoljnoplitičkim nastupima Vučića uz pomoć stranih partnera. To su bile glamurozno medijski praćene državne posete Zagrebu, Sofiji i Berlinu. Sada se na primer, može očekivati da će francuski predsednik Emanuel Makron, ponovo održati govor na srpskom jeziku, ali ne na Kalemegdanu kao prošli put, nego na gradilištu metroa. Ali, sada i opozicija, za razliku od 2018. ima neko spoljno uporište, makar u grupici ne baš omiljenih u Srbiji, poslanika Evropskog parlamenta. Drugi uslov je da se ima u vidu promena raspoloženja birača koja je još nevidljiva, kao posledica pandemije korone. Pandemija je imala i još uvek ima oblik svojevrsnog rata, a u vreme svakog rata, ljudi žele promene i nov, lepši život.

Izvor: Demostat

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.