Sveti grad razdora 1Foto: Pixabay/Walkerssk

Izraelsko-palestinski sukob nije prošlost. Na to podseća situacija u Jerusalimu, gde je došlo do novih obračuna kakvi nisu viđeni od vremena prve i druge intifade (palestinski ustanak protiv izraelske vlasti 80-ih i početkom 2000-ih).

Tenzije ne prestaju od sredine aprila. Stotine radikalnih Jevreja okupilo se na ulicama grada na početku Ramazanskog bajrama skandirajući „Smrt Arapima“, ali je policija hapsila samo arapske demonstrante koji su im se suprotstavljali.

Na to se nadovezao pokušaj izbacivanja nekoliko palestinskih porodica iz kvarta Šeik Jarah u istočnom Jerusalimu. Palestinske porodice su se ovde uglavnom nastanile nakon što su 1948. godine izbačene iz svojih sela zapadno od Jerusalima. Istočni Jerusalim je u to vreme pripadao Jordanu, sve dok ga Izrael nije anektirao nakon rata 1967. godine. Aneksija istočnog Jerusalima predstavlja kršenje međunarodnog prava; ovaj deo grada, u kome živi oko 300 000 Palestinaca i 200 000 izraelskih naseljenika, smatra se „okupiranom teritorijom“ prema rezoluciji 242 Ujedinjenih nacija.

Palestinci koji su izbačeni iz istočnog Jerusalima nemaju pravo na reciprocitet. Palestinskim porodicama je ponuđen sporazum koji im omogućava da ostanu u svojim kućama, ukoliko prihvate da one budu u vlasništvu udruženja jevrejskih naseljenika i da za njih plaćaju simboličnu kiriju. Od 2008. godine deset porodica je napustilo ovaj kvart iz ovih razloga. Ugroženo je ukupno sedamdeset porodica. Za Palestince je to poniženje koje priziva u sećanje ranija isterivanja, 1948. i 1967. godine.

Varnicu je napokon zapalio marš jevrejskih nacionalista 10. maja, na godišnjicu „ujedinjenja“ grada 1967. godine, odnosno dana kada je izraelska vojska zauzela istočni Jerusalim. Palestinci okupljeni u džamiji Al Aksa napravili su barikade i spremili kamenice i Molotovljeve koktele kako bi se obračunali sa učesnicima marša. Kamenicama su zasuli izraelski kontrolni punkt, a policija je uzvratila šok bombama koje su pale i unutar džamije.

Sveti grad razdora 2
Foto: EPA-EFE/ABIR SULTAN

Sukob se brzo proširio u pojas Gaze, gde su islamisti iz Hamasa ispalili rakete koje su pogodile Jerusalim. Izraelci su odgovorili vazdušnim napadom u kome je poginulo dvadesetak osoba, od kojih devetoro dece. Sukobi su sada svakodnevni, Hamas zasipa Izrael raketama, na šta izraelska vojska uzvraća smrtonosnim vazdušnim udarima.

Čiji je Jerusalim

Koren sukoba je već decenijama isti. U centru političkog, verskog, identitetskog i teritorijalnog pitanja je Jerusalim. Od 1967. godine to je čvor izraelsko-palestinskog sukoba, najosetljivija točka u odnosima Jevreja i Palestinaca. Jerusalim je u centru izraelskih teritorijalnih pretenzija od nastanka Izraela; za Palestince je centar njihovog identiteta, uprkos stalnim vojnim gubicima i povlačenju pred izraelskim naseljenicima. Istočni Jerusalim vide kao prestonicu buduće nezavisne palestinske države, dok bi Jevreji bliski Netanjahuu želeli da ih odatle izbace.

Ova pat pozicija ide u prilog liderima s obe strane; Netanjahuu, čija politika raspiruje sukob koji mu dopušta da skrene pažnju sa problema na političkoj sceni, na kojoj ne može da sastavi vladu, kao i palestinskom predsedniku Mahmudu Abasu, koji je odložio parlamentarne izbore, predviđene za 22. maj, zato što „nema garancije“ da izbori mogu da se održe u istočnom Jerusalimu.

Izraelske vlasti pokušavaju već dugo da razdvoje pitanje Jerusalima od palestinskog pitanja. Dok se načelno slažu sa rešenjem o dve države, o čemu su se obe strane saglasile, oko Jerusalima nema pregovora.

Izraelski premijer je poručio da neće da ustukne pred pritiscima država koje traže od izraelske vlade da prekine sa izgradnjom novih naselja u istočnom delu grada. „Snažno odbacujemo pritiske da ne gradimo u Jerusalimu koji su se u poslednje vreme, nažalost, povećali“, rekao je izraelski premijer u obraćanju sunarodnicima uoči obeležavanja godišnjice „ujedinjenja“.

„Poručujem našim prijateljima: Jerusalim je glavni grad Izraela i kao što sve zemlje grade i razvijaju svoj glavni grad i mi imamo pravo da gradimo i razvijamo Jerusalim“, izjavio je.

Kršenje međunarodnog prava

Podršku Netanjahuu dala je administracija prethodnog predsednika Donalda Trampa, koji je priznao Jerusalim kao prestonicu Izraela 2017. godine, objašnjavajući da bi to trebalo da bude novi pristup za rešavanje sukoba između Izraela i Palestine.

„Izrael je suverena nacija i kao svaka suverena nacija ima pravo da odredi svoj glavni grad. To je neophodan uslov da se postigne mir“, rekao je tada Tramp.

To za njega nije u suprotnosti sa traženjem rešenja o dve države. Trampovu odluku o izmeštanju ambasade nije sledio gotovo niko u međunarodnoj zajednici (osim Gvatemale). Na kraju mandata Tramp je u svoju proizraelsku politiku uvukao i Srbiju, nateravši predsednika Aleksandra Vučića da u Vašingtonu potpiše sporazum u kome se, između ostalog, obavezuje da će prebaciti ambasadu Srbije u Jerusalim do jula 2021. godine, što je izazvalo „veliku zabrinutost i žaljenje“ Evropske unije. Većina zemalja Evropske unije smatra da je u pitanju kršenje međunarodnog prava i protivi se jednostranim rešenjima, zalažući se da status Jerusalima bude utvrđen u pregovorima dve strane.

Pored SAD u svetu je još samo Gvatemala prebacila ambasadu u Jerusalim, a potom i Priština, koja se na to obavezala posebnim sporazumom koji je Abdulah Hoti potpisao u Vašingtonu kada i Vučić, deo „dila“ po kome je Izrael priznao Kosovo kao državu. Srbija je zauzvrat dobila kancelariju američke Međunarodne korporacije za finansiranje razvoja (razvojna banka koja zemljama trećeg sveta daje kredite za infrastrukturne projekte i razvoj preduzeća).

Bez međunarodne reakcije

Sukob oko Jerusalima ima posebnu težinu zbog simbolike grada u kome se susreću tri monoteističke vere. Istočni Jerusalim je deo Jerusalima istočno od zelene linije demarkacije između izraelskih snaga i Palestinaca (prema primirju iz 1949. i granici iz 1967)  i u njemu se nalazi stari grad i sveta mesta muslimana, Jevreja i hrišćana, Zid plača, Crkva Svetog Groba, džamija Al-Aksa, Kupola na steni.

Pitanje Jerusalima je eksplozivno zbog verske, ali i zbog strateške i istorijske dimenzije koja budi stara rivalstva, počevši od Turske koja voli da podseća da je otomanska vladavina nad svetim mestima trajala četiri veka, do 1917. godine.

Sukobi u Jerusalimu i Gazi su ranije pokretali diplomatske inicijative, sa pozivima da se obnovi izraelsko-palestinski mirovni proces. Ovaj put takve reakcije izostaju, ako se izuzme blago saopštenje koje je izdao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Previše je rezolucija Ujedinjenih nacija koje nisu ni do čega dovele i diplomatskih inicijativa koje su pale u vodu.

Niko ne želi da se suprotstavi nepopustljivim Izraelcima, kojima se čini da je sve dopušteno naspram slabih Palestinaca. Zalivske zemlje kao i Maroko prekinule su nedavno politiku diplomatskog bojkota Tel Aviva, za šta je jedan od glavnih razloga bila okupacija palestinskih teritorija.

Sveti grad razdora 3
Foto: EPA-EFE/ATEF SAFADI

Izraelsko-palestinski sukob je poslednjih godina bio u drugom planu, pa je i ideja o dve države izbledela, dok se u međuvremenu na palestinskim teritorijama naselilo oko 600 000 jevrejskih doseljenika. Rešenje o kome se pregovara poslednjih trideset godina, od sporazuma u Oslu 1993. godine i istorijskog rukovanja Jasera Arafata i Jicaka Rabina, čini se da je ponovo daleko.

„Mirovni proces“ je izgubio smisao isto toliko koliko i, recimo, „Briselski dijalog“. Generacije diplomata su se iscrple u ovom „procesu“ bez rezultata.

Situacija je kao sa dijalogom Beograda i Prištine – situacija je neodrživa, rešenja nema.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.