Teskobni dijalog 1Foto: FoNet/Božana Pavlica

Aleksandar Vučić i Albin Kurti sešće za isti sto u Briselu 15. juna, nakon što je pod pritiskom Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država izdejstvovan nastavak pregovora koji se vode pod evropskim šinjelom.

Uoči najave sastanka buru u javnosti su izazvali nezvanični dokumenti sa predlozima „rešenja“ kosovskog pitanja, od promene balkanskih granica do veće autonomije za Srbe na Kosovu.

O tome, kao i o šansama za postizanje sporazuma pod okriljem Evropske unije, za Demostat razgovaramo sa Filipom Ejdusom, vanrednim profesorom studija bezbednosti na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, koji se u svojim istraživanjima bavi pitanjima međunarodnih odnosa i bezbednosne politike Balkana i Evropske unije.

U najnovijoj knjizi, „Kriza i ontološka nesigurnost: teskoba Srbije zbog secesije Kosova“, koja je prošle godine objavljena na engleskom jeziku, istražuje kao identiteti, sećanja, emocije i racionalnost utiču na bezbednosnu politiku.

Napisali ste knjigu o teskobi koju kod građana Srbije izaziva kosovska nezavisnost. Da li pregovarački proces u Briselu koji se odvija već gotovo deceniju doprinosi ovoj teskobi?

Uprkos stalnih uveravanja vlasti da nikakvog priznanja nezavisnosti Kosova neće biti, većini građana je jasno da se neka vrsta priznanja očekuje od Srbije. Oni se tome i dalje snažno protive zbog simboličkog značaja koji teritorija Kosova ima za nacionalni identitet. Kao rezultat svega toga, umesto da dijalog o normalizaciji bude izvor nade u bolje sutra, u Srbiji je on postao izvor duboke teskobe.

Kako tumačite okolnosti u kojima se priprema naredna epizoda dijaloga između Beograda i Prištine? Čini se da je za vlasti u Beogradu pregovarački tim koji predvodi Albin Kurti gore rešenje od delegacije na čijem je čelu bio Hašim Tači? Da li je Tači bio spremniji na „kompromis“ od Kurtija?

Naizgled može delovati da je Tači više odgovarao zvaničnom Beogradu zbog toga što je bio spremniji na kompromis. Ipak, da je do nekakvog dogovora zaista i došlo, vlasti u Beogradu bi morale da za taj dogovor traže saglasnost građana na referendumu što bi moglo da im se ozbiljno obije o glavu. Kurti deluje kao mnogo manje spreman na kompromis, ali će vlastima u Beogradu to pomoći da sebe u međunarodnoj zajednici predstavljaju kao deo rešenja barem neko vreme.

O kakvom „kompromisu“ je reč? Šta pod tim podrazumevaju naše vlasti koje ističu da do kompromisa mora da dođe, ali i evropski predstavnici koji su uključeni u ovaj proces?

Dok su Vučić i Tači pregovarali o etničkom razgraničenju, nazirale su se konture tog kompromisa. Ta ideja je bila etno-nacionalistička i retrogradna, ali je potencijalno mogla da vodi u jedan prljav ali održiv mir. Sada kada ta ideja više nije na stolu, zona potencijalnog dogovora se više ne vidi. Možda će se pojaviti, i zbog toga je važno da strane pregovaraju ali nisam optimista.

Tu ideju o etničkom razgraničenju su podržali i neki evropski političari i predstavnici međunarodne administracije na Kosovu, poput Bernara Kušnera. Čija je ideja o ovakvom rešenju?

Ideje o etničkoj podeli Kosova nisu nove, za to se zalagao Dobrica Ćosić još početkom osamdesetih godina. Kada je i kako tačno prvi put došlo do formulisanja ideje o razmeni teritorija nije skroz jasno. Nekadašnji izaslanik Trampa za odnose Beograda i Prištine Ričard Grenel jednom prilikom je izjavio da je ideja potekla od Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, dok je on to opet negirao rekavši da je tu ideju čuo od Vučića i Tačija.

Ova mogućnost razmene teritorija ponovo se pominje u nezvaničnim dokumentima koji su se pojavili u javnosti. Predsednik Evropskog saveta, Šarl Mišel, nije komentarisao nezvanični dokument o promeni granica na Balkanu koji se pripisuje slovenačkom premijeru Janezu Janši. Ko su zagovornici ovog rešenja u evropskim krugovima?

Za ovu opciju je zainteresovan pre svega zvanični Beograd iako je pitanje da li bi na referendumu takvo rešenje u Srbiji bilo prihvaćeno. Mnogi na Zapadu su bili spremni da daju šansu ovom rešenju, ukoliko bi ono bilo prihvaćeno na referendumu u obe države kao i od naroda koji žive na razmenjenim teritorijama uz pune međunarodne garancije ljudskih prava preostalih manjina. Međutim, ideja o razmeni teritorija više nije zvanično na stolu pošto joj se oštro protivi nova vlada u Prištini, kao i neke uticajne države Evropske unije, pre svega Nemačka. U nekom teorijskom smislu, ova ideja jeste i dalje u opticaju i moguće je da će se strane u nekom trenutku u budućnosti vratiti na nju.

Kako tumačite pojavu ovih dokumenata koji potiču iz nepoznatih izvora uoči nastavka pregovora? 

To su probni baloni koji imaju za cilj da oblikuju dnevni red pregovora i opipaju puls javnosti. Ukoliko je neko želeo da non-pejperima vrati ideju etničkog razgraničenja u igru, u tome za sada nije imao uspeha. U zapadnim prestonicama nije bilo previše apetita za tu ideju čak ni kada su Vučić i Tači to predlagali, mada su neki bili spremni da joj daju priliku. Danas kada su Berlin, Priština ali i gotovo sve države u regionu protiv toga, mislim da su šanse da Zapad prihvati tu ideju skoro nepostojeće.

Povratak na pristup razmene teritorija nije odbacila ni Međunarodna krizna grupa. U izveštaju iz februara analizirala je tri načina da se dođe do „rešenja“ – donatorska pomoć i brži put ka članstvu u Evropskoj uniji kao cena za priznanje, potom stvaranje „novih autonomnih oblasti za kosovske Srbe i Albance u Srbiji“, a zatim i razmena teritorija. Šta je sada na delu? Umekšavanje pozicije Srbije, stvaranje autonomnih oblasti, pritisak na pet članica EU da priznaju Kosovo ili sve to zajedno?

Meni se čini da će u narednoj fazi pregovora polazna osnova biti kombinacija prve i druge opcije. Takvo kombinovano rešenje ima tri velike prepreke. Prva je u tome što Evropska unija nije raspoložena da Srbiji obeća brzo članstvo, kako zbog jako lošeg stanja vladavine prava i demokratije u Srbiji tako i zbog rastućeg protivljenja daljem proširenju u nekim državama članicama. Ovde je moguće ponuditi neke ekonomske podsticaje ali nisam siguran da bi oni bili dovoljni. Druga prepreka je u tome što Priština nije spremna da u potpunosti sprovede svoje obaveze iz Briselskog sporazuma iz aprila 2013. godine i osnuje Zajednicu srpskih opština, a kamoli da pregovara o nekim dodatnim elementima autonomije za kosovske Srbe. Taj stav bi možda mogao da omekša pod pritiskom EU i SAD. I treći problem je opet srpsko priznanje nezavisnosti Kosova koje očekuju Priština, SAD kao i većina članica EU, a na koje apsolutno nisu spremni ni vlast ni građani u Srbiji.

Sa ili bez priznanja Kosova šanse za ulazak u Evropsku uniju su iste?

Sa rešenjem pitanja Kosova put ka članstvu bi sigurno bio olakšan ali ne bi mogao da bude zamena za sve reforme koje je potrebno sprovesti kako bi se ispunili svi kriterijumi koje je neophodno ispuniti. EU bi teoretski mogla da progleda malo Srbiji kroz prste i spusti lestvicu koju je potrebno preskočiti ali sigurno neće u svoje redove pustiti jedan hibridni jednopartijski režim koji je u sprezi za organizovanim kriminalom zarobio institucije. Problem je u tome što postojeća vlast u Srbiji očigledno ne samo da nije u stanju već i nema istinski interes da ove reforme sprovede. Ona posebno nije voljna da zadovolji političke kriterijume za članstvo koji se tiču uspostavljanja vladavine prava i funkcionalne demokratije pošto bi je takve reforme direktno ugrozile.

Ne očekujete da će doći do „međusobnog priznanja“?

Ne očekujem da će do priznanja  doći u skorije vreme. Sva istraživanja pokazuju da je ogromna većina građana Srbije protiv priznanja i da bi takav čin doživeli kao izdaju i povredu nacionalnog dostojanstva. Taj stav je rezultat ideologije srpskog nacionalizma koja od 19. veka tretira Kosovo kao svetu srpsku zemlju, a koju aktuelne političke elite ili i dalje propagiraju ili su u potpunosti nemoćne da joj se odupru.

Pored simboličkog značaja koje Kosovo ima, u pitanju je i sudbina Srba koji tamo žive i materijalne i kulturne baštine države Srbije, kao i pitanje statusa Srpske pravoslavne crkve i njene imovine. Ova pitanja nisu bila predmet pregovora koji se vode pod kapom Brisela, gde su u prvom planu „tehnička pitanja“, ekonomija i infrastruktura.

U načelu, Ahtisarijev plan pruža čvrstu zaštitu ljudskih prava kosovskih Srba, njihove imovine i kulturne baštine. Jedan od dva zvanična jezika na Kosovu je srpski. Srpska zajednica ima zagarantovana mesta u Skupštini. U vladi Kosova uvek se nalaze i predstavnici srpske zajednice. Po Ustavu Kosova koji je deo Ahtisarijevog plana, bez saglasnosti srpskih predstavnika u skupštini Kosova ne može da se usvoji čitav niz zakona uključujući tu i one koji se tiču kulturne baštine.

U stvarnom životu, iako se situacija dosta popravila u odnosu na period nakon rata kada su Srbi bili meta osvete i sistematskog nasilja, Srbi su i dalje ponekad mete diskriminacije i napada.

Zabrinjavaju i pokušaji da se ograniči pravo na imovinu Srpske pravoslavne crkve. Jedan primer za to je nedovršeni hram Hrista Spasa u Prishtini čije građenje kosovske vlasti ne dozvoljavaju iako je zemljište vlasništvo Srpske pravoslavne crkve, što su potvrdili kosovski sudovi. Postoje i pokušaji da se srpska kulturna baština prisvoji i „kosovizuje“. Pitanje kulturne baštine i nasleđe nisu bili u centru pažnje pregovora do sada i svakako bi trebalo da budu. Tu je potrebno uključiti i Srpsku pravoslavnu crkvu, bez čijeg amina ne verujem da je moguće sklopiti održivi mirovni sporazum.

Kao jedno od rešenja odnosa Beograda i Prištine pominje se model dve Nemačke, odnosno sporazum o diplomatskim odnosima iz 1972. godine, bez formalnog međusobnog priznanja. U izveštaju Međunarodne krizne grupe se navodi da je predsednik Aleksandar Vučić  u intervju za austrijski dnevni list „Standard“ u oktobru 2019. godine rekao da bi „sporazum koji podrazumeva de facto priznanje (kao što je uspostavljanje diplomatskih odnosa) bio ‘mnogo jednostavniji za Srbiju’ od de jure priznanja“. Da li je ovakvo rešenje moguće?

Sporazum dve Nemačke je samo delimično koristan kao model za odnose Beograda i Prištine. Sa jedne strane, on može da predstavlja uzor kako dve države mogu da se slože oko toga da obe imaju stolice u Ujedinjenim nacijama bez uzajamnog priznanja. Sa druge strane, sukob dve Nemačke je bio ideološki i bilo je pitanje vremena pod kojim će režimom Nemci ponovo živeti u jednoj državi tako da je i sam sporazum o dve Nemačke bio privremenog karaktera. To nije slučaj sa Srbijom i Kosovom i nije realistično očekivati da će se ove dve teritorije jednog dana ponovo ujediniti. Naravno, moguće je tražiti neko kreativno rešenje da Srbija ne prizna de jure Kosovo ali da se otvori put ka njegovom članstvu u UN. Ipak, oko toga bi morale da se slože sve stalne članice Saveta bezbednosti UN među kojima su Rusija i Kina. Ove države se protive nezavisnosti Kosova i poštuju teritorijalni integritet Srbije ne samo iz principijelnih već i iz geopolitičkih razloga. Posebno Rusija ima interes da pitanje Kosova ostane otvoreno pošto ono predstavlja izvor uticaja Moskve na Balkanu. Ostaje otvoreno pitanje li bi Rusija tek tako pristala da se odrekne ove poluge uticaja i kako bi reagovala na jedan takav razvoj situacije.

Specijalni izaslanik Evropske unije za pregovore Beograda i Prištine, Miroslav Lajčak, govorio je o mogućnosti da sporazum bude potpisan do kraja godine. Da li za to ima osnova? 

Sumnjam da će do kraja godine biti potpisan sveobuhvatni sporazum. Naredna godina je izborna za Vučića i ako nešto bude potpisivao to će biti posle, a ne pre izbora.

Obe strane veruju da će više izgubiti nego što će dobiti od sporazuma. Međunarodna krizna grupa smatra da je izgledniji „status kvo“. Postoji li plan B?

Slažem se sa tom ocenom uz ogradu da istinski status kvo ne postoji u međunarodnoj politici pošto sve teče i sve se menja. Trenutno nisu povoljne okolnosti za postizanje konačnog sporazuma, ali novi događaji mogu sve da promene. Ukoliko ambijent ostane nepovoljan u dužem periodu, akteri bi mogli da kroz jednostrane poteze dovedu do politike svršenog čina i preuzimanja kontrole na severu Kosova. Plan B za Kosovo može da bude članstvo u NATO ili čak ujedinjenje sa Albanijom. Za Srbiju plan B može da bude napuštanje evropskog puta i strateško okretanje Moskvi.

Srbi na Kosovu su, čini se, pravi primer ontološke nesigurnosti. Kakva sudbina ih čeka ukoliko Srbija prizna nezavisnost Kosova? Mogu li da budu slobodni građani Kosova ili će pak biti građani drugog reda?

Za razliku od fizičke nebezbednosti koja se tiče materijalne ugroženosti, ontološka nesigurnost se odnosi na nesposobnost da se održi kontinuitet priče o sebi. Kosovski Srbi su neretko suočeni sa pretnjama po njihovu fizičku bezbednost, posebno ukoliko žive južno od Ibra. Ukoliko bi Srbija priznala nezavisnost Kosova, verujem da bi se fizička bezbednost Srba na Kosovu povećala ali bi to moglo da ih učini duboko ontološki nesigurnim budući da sebe uglavnom ne vide kao građane Kosova.

Da li bi Kosovo, ukoliko zaokruži suverenitet priznanjem od strane Srbije, moglo da se pripoji Albaniji?

Veće šanse su da bi Kosovo moglo da krene tim putem ukoliko ne dobije priznanje od Srbije. Ipak, to je malo verovatno u ovom trenutku jer za takav korak nemaju podršku sa Zapada koji se plaši da bi to moglo izazvati geopolitički potres na Balkanu i prekrajanje drugih granica.

Kakvu ulogu igra nova američka diplomatija u ovim pregovorima? Zašto je Kosovo važno za američku administraciju? Potencijalno novi član NATO-a, da li je za SAD ova teritorija još jedna brana „ruskom uticaju“?

Nova administracija u Vašingtonu će pokušati da zajedno sa Evropskom unijom vrati dijalog u život ali za sada ne deluje da planiraju da ulože veliki kapital u taj posao pošto su šanse za uspeh male. Njima je svakako važno da region ostane stabilan i da se postepeno uključuje u EU i NATO i da se smanjuje uticaj Rusije i Kine.

Kako ocenjujete bilans međunarodnih institucija na Kosovu (UNMIK i Euleks)? Šta može da se zaključi o mogućnostima evropske spoljne politike da utiče na situaciju u sopstvenom dvorištu na osnovu njihovog dosadašnjeg učinka? Postoji li evropska politika na Kosovu?

Iako su i UNMIK i EULEKS imali neka postignuća koja nisu zanemarljiva ima puno kritika na njihov rad i razočarenja zbog velikih očekivanja da će ove međunarodne misije obezbediti vladavinu prava i izgraditi institucije. Pokazalo se da međunarodne misije mogu da budu efektne u brojnim stvarima ali da održive i legitimne institucije ipak mogu jedino da izgrade oni koji su njihovi korisnici i kojima je to životni interes. Nakon iskustva sa EULEXom, ne verujem da će EU u skorijoj budućnosti pokrenuti neku novu tako ambicioznu civilnu misiju za izvršnim mandatom u oblasti vladavine prava. Što se tiče neke šire politike EU prema Kosovu, ona je paralisana nepriznavanjem od strane pet država članica i dok god se to ne promeni neće moći da ima doslednu spoljno političku poziciju. EU i dalje ima veliku ekonomsku, normativnu i transformativnu moć na ovim prostorima ali to zbog svog nesaglasja često ne ume da pretvori u željene ishode.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.