Vučić u Beloj kući 1Foto: Beta/Miloš Miškov

Aleksandar Vučić je treći put u šest meseci pozvan u Belu kuću da neposredno pomogne predsedničkoj kampanji Donalda Trampa. Prvi put početkom marta, na početku korone. Drugi put uoči Vidovdana, kada je poziv otkazan zbog ratne optužnice protiv Hašima Tačija. Treći put sada, 2. septembra u završnici američkih izbora kada više nije samo reč o pomaganju nego o spasavanju Trampovog reizbora.

U martu je Vučić u Beloj kući imao “odličan susret” sa specijalnim savetnikom i Trampovim zetom Džeradom Kušnerom, savetnikom za bezbednost Robertom o Brajenom i tadašnjim ambasadorom u Berlinu Ričardom Grenelom. Nije objavljeno zvanično da li su razgovori sa Tačijem vođeni tako što su svi oni bili prisutni, ili odvojeno, da bi se na kraju samo napravile zajedničke fotografije.

Bila je to priprema za sporazum koji će biti prikazan kao ekonomski, ali i kao istorijski Trampov uspeh. Važno u tom postignuću jeste što će se bez obzira na svrhu, Vučić i prištinski pregovarač obavezati na nešto. Prištinski pregovarač, ko god tačno bio, budući da je Tači isključen zbog ratne optužnice, a premijer Avdulah Hoti boluje od korone. Mada se tvrdi da se oporavio, treba uzeti mogućnost da mu se zdrastveno stanje pogorša i da ga neko zameni.

Grenel koji formalno poziva na sastanak i pozive objavljuje na društvenim mrežama, u komunikaciji je sa tehničkim pregovaračem Skenderom Hisenijem, koji je i putovao u Vašington krajem jula da “iskoordinira” stvar. Hiseni učesnik pregovora u Briselu sa Markom Đurićem, koje vodi Miroslav Lajčak, po nemačko-francuskoj agendi, morao je da izjavi da im nedostaje američka komponenta. “Moćna je, aktivna i nezamenljiva”, te reči je upotrebio Hiseni.

Na šta će ličiti to obavezivanje u Beloj kući? Baš istog dana kada je Grenel objavio treći poziv Bele kuće Vučiću, objavljeno je i da je sklopljen “istorijski sporazm” između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se smatra okosnicom Trampove kampanje.

Ekipa koja ga je postigla gotovo ista kao i ova koja radi sa Vučićem i Prištinom: savetnik Džared Kušner, američki ambasador u Izraelu David Fridman i predstavnik za Bliski istok Avi Berković (u našem slučaju Grenel), kao i savetnik O Brajen.

Međutim, sam sporazum proglašen je na mnogo višem nivou, zaključen je posle telefonske sendice Trampa, premijera Izraela Benjamina Netanjahua i princa Abu Dabija šeika Muhameda bin Zajeda. Bela kuća je saopštila da predstavlja testament diplomatiji, viziji i hrabrosti lidera koji su ga postigli.

Prema dostupnim informacijama sporazum sadrži pristup za muslimane džamiji Al-Aksa u Starom gradu Jerusalimu, avionske letove iz Abu Dabija u Tel Aviv, saradnju u borbi protiv korone. Suština koja je odjeknula jesta pak da su Ujedinjeni Arapski Emirati postali treća arapska zemlja posle Jordana i Egipta koja je uspostavila pune diplomatske odnose sa Izraelom.

A šta bi mogao da predviđa u našem slučaju? U januaru i februaru su u Berlinu i Minhenu pod rukovodstvom Grenela potpisana pisma o namerama da se obnovi avio linija između Beograda i Prištine, auto-put i železnica, što bi sada moglo da se formalizuje. Ne treba isključiti mogućnost da se pomene očuvanje manastira Dečani, o čijoj ugroženosti zbog izgradnje puta Dečani-Plav pojačano izveštavaju mediji u Beogradu.

Da bi o nečemu takvom moglo biti reči, znak su i pojavljivanje izjava u američkoj štampi koje daju pripadnici vojno-obaveštajnog aparata, a koje sadrže novi propagadni okvir “Srbi hrišćani” umesto prošlog: “jugokomunisti”, “velikosrpski nacionalisti”, “bosanski Srbi”, itd.

Kako će biti određen ključni ustupak koji Beograd mora da pruži, to je teško pretpostaviti –  iako nešto o tome sluti i zajednička patrola pripadnika NATO, odnosno KFOR-a i Vojske Srbije duž administrativne linije. Uznemirenje u Prištini bilo je toliko da je moralo biti objavljeno da je KFOR obavio zajedničku patrolu i sa pripadnicima kosovske policije.

Na pitanje kolikoće u daleko u ustupcima ići Vučić, jedini pouzdan odgovor je da linija neprelaska postoji – a to je predstava koju neguje u domaćoj i stranoj javnosti o sebi kao o jakom lideru, jakom muškrcu. U nemačkoj štampi se mnogo piše o tome da vreme liderstva “jakih mušarakaca” Trampa, Viktora Orbana, Vladimira Putina, Taipa Erdogana… treba da se okončava zbog lošeg nasleđa koji ostavljaju svetu, i to po mogućstvu tako što će ovaj prvi izgubiti izbore. Početak rušenja te kule od karata mogao bi biti i pad Aleksandra Lukašenka u Belorusiji, najdugovečnijeg lidera i jakog muškarca, posle Mila Đukanovića u Crnoj Gori.

Na primeru Belorusije i Lukašenka upravo vidimo najnoviji način svrgavanja višedecenijskog vladara, odnosno izvođenja “obojene revolucije”. To su predsednički izbori na kojima je jedan glavni protivkandidat, odnosno protivkandidatkinja koja ne priznaje rezultat, ma koliko glasova sama osvojila.

Zvaničnom glasanju i izbornoj komisiji pretpostavlja se “paralelno” glasanje i brojanje, od strane verodostojnije opozicije, na čijoj je strani mora biti istina.

Tu su malobrojni ali rešeni demonstranti čiji se hrabri činovi otpora masovno prenose putem Interneta, budeći osećanja podrške i sažaljenja. Ti činovi ne bi bili mogući bez surovog odgovora policije, kakav se neminovno razvija sa godinama pod vladavinom jakog lidera – muškarca. Sve to izaziva zabrinutost Evropske unije koja traži ponovljene i fer izbore i najavljuje ono što građane Belorusije najviše može da pogodi, a to su ekonomske sankcije.

Većinu od nabrojanih dešavanja imali smo i u Srbiji tokom protestnih godina 2018-2019. sem najznačajnijeg – predsedničkih izbora. I zato kad Vučić kaže da još posmatra i meri odluku o budućoj vladi posle naših redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora 21. juna, možemo biti sigurni da je u žiži tog posmatranja i Belorusija, ali i Crna Gora, gde su parlamentarni izbori 30. avgusta. Jer, to nije samo izbor ministara i drugih kadrova, nego postavljanje osnovne scene za Vučićev reizbor na drugi mandat 2022, kada nama sleduju redovni predsednički izbori.

Pred njim su, kako i sam kaže, dva koncepta. Prva da vlada bude sa Ivicom Dačićem, a redovni predsednički izbori 2022. To međutim, otvara mogućnost za beloruski scenario na tim izborima i kandidata koji i sa pet odsto glasova može da izvodi “obojenu revoluciju”.

Druga mogućnost je koncentraciona vlada sa Dačićem, Aleksandrom Šapićem, i ministrima iz redova nacionalnih manjina uključujući i albansku, kakva bi bila proglašena zbog korone i Kosova. Ali, koja bi trajala do jeseni 2021. i vanrednih sveopštih izbora – predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih. Na prvi pogled to je kockanje na jednu kartu, kao što je uradio i Boris Tadić 2012. Ali na drugi, to je dobro predupređivanje beloruske obojene revolucije. Jer, takvi izbori znače više učesnika i kandidata sa mnogo više isprepletanih interesa. Osporavanja jedan na jedan, Vučić protiv glavnog kandidata opozicije, bilo bi vrlo teško izvodljivo. Opozicija bi morala da dokazuje i da je pobedila na svim nivoima, da je dobila najviše i u Beogradu, i za Skupštinu Srbije.

Mogućnost izdaje u redovima Vučićevih naprednjaka, da neko od važnih pređe na stranu opozicije, bila bi umanjena zato što bi čitava grupacija bila u izbornom pogonu.

Tekst preuzet sa portala Demostat

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.