Nadam se da će svi politički akteri i sva udruženja, kao uostalom i svi građani koji žele da se poboljšaju uslovi života u Beogradu shvatiti koliko je važno da motivišu sve ljude oko sebe da ne ostanu kod kuće u danu izbora i da se posle godinama kaju – kaže u novogodišnjem razgovoru za Danas Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda i nekadašnji lider Demokratske stranke, sa kojim smo razgovarali dve nedelje pošto je obznanio da će krenuti u novu trku za mesto čelnog čoveka glavnog grada.

Gde sebe vidite na dočeku 2019. godine?

– Voleo bih da dočeke Nove godine pamtimo po događajima kao što je bio otvaranje Mosta na Adi na početku 2012. godine, a ne po preskupim jelkama. I da osmeh koji imamo na licima u tim trenucima bude nešto što nas prati tokom cele godine kao znak boljeg života. I 2019. i svih narednih godina sebe vidim u gradu od koga smo napravili mesto u kome vredi živeti.

Hoće li u Beogradu, ako tada vi budete gradonačelnik, pevati Aca Lukas za 50.000 evra, ispod jelke koja košta 83.000 evra? I očekujete li poplavu Bugara?

– Ko će biti gradonačelnik voleo bih da slobodno na demokratskim izborima pod regularnim uslovima odluče građani Beograda, kako su to radili od petog oktobra do 2012. godine. Svi znamo da su danas za Srbiju došla neka druga vremena. Ali i svi isto tako znamo da je u Beogradu uvek bilo drugačije, da su sve promene kretale iz našeg grada i da je i te kako moguće, bez obzira šta sve vlast bude uradila, da opozicija na ovim izborima pobedi. A kada se to desi, za dočeke Novih godina nećemo trošiti više od sto miliona dinara (oko milion evra) koliko troši ova vlast. Trošićemo koliko smo potrošili za doček 2013 – sedam miliona dinara (60.000 evra). Toliko su koštali bina i ozvučenje, pevače su platili sponzori. Jelku nije platio niko, jer ovakvu nismo imali niti nam je palo na pamet da je kupujemo.

Zašto u vaše vreme niste stavljali novogodišnju rasvetu još početkom novembra, a držali je do marta? Kaže predsednik Vučić da tako ljudi više troše, pa je lepo svima, i budžetu i šetačima…

– Moja ćerka koja ima šest godina me je krajem oktobra gledajući Deda Mraza na kružnom toku na Novom Beogradu pitala: „Tata, otkud sad Deda Mraz kad je još toplo…“ Moju prijateljicu su njeni gosti iz Švedske kada su videli novogodišnje ukrase u martu ove godine pitali da li mi slavimo Novu godinu kao Kinezi nekog drugog datuma, a ne prvog januara… Da je neko u vreme mog gradonačelnikovanja doneo odluku da se šest meseci plaća iznajmljivanje rasvete i da se troši struja na ovakvu besmislicu, snosio bih ozbiljne posledice. A da ljudi više troše krajem godine. Ali pod uslovom da imaju šta da potroše. Ali, ako im smanjite plate i penzije, ako zemlja ekonomski propada i građani sve više siromaše, onda oni nemaju kako da troše više makar im ceo Beograd osvetlili kao da je Las Vegas!

Šta ćete ukoliko preuzmete vlast u gradu uraditi sa Beogradom na vodi? Neki kažu da bi to čudo trebalo srušiti.

– Nije dobro srušiti ništa što je izgrađeno, osim ako bi se dokazalo da zgrada nije bezbedna po ljude koji bi u njoj živeli ili ako bi se širio pojas poplavljenog dela i ugrožavao deo obale. Ja mislim da sa našim pravnim ekspertima prvo treba dobro proveriti ugovore i kako je moguće da Srbija izdvaja sav novac, a Arapi imaju 68 posto vlasništva? To bi bio prvi korak. U isto vreme bi seli sa domaćim arhitektama i videli koja su najbolja rešenja za sređivanje tog dela grada, jer se ova vlast oglušila o sve analize domaćih stručnjaka. Ono što i dalje čudi je što su najavljivali da će do marta 2017. biti gotov toranj, a čitav posao do 2019, i da će do tada biti uloženo čak 3,5 milijardi evra! Naravno da svako vidi da je tamo napravljeno samo šetalište, privatna kafana i da se dve zgrade polako grade, ali baš polako. A ulaganje je na nivou jedan odsto obećane sume. Jasno je da nema ni kupaca ni para, čujem da su tražili i kredite od banaka u Srbiji da bi ih završili. Ali ono što ćemo uvek pomisliti kad se pomene Beograd na vodi je slučaj Savamale i Hercegovačke ulice i činjenica da je tog dana Srbija kao pravna država prestala da postoji.

Hoćete li nastaviti izgradnju pasarele od pristaništa do Kalemegdana? Kako vam se sviđa ta ideja?

– Najveći broj njihovih projekata mora da prođe ozbiljnu analizu stručnjaka, a verujem i reviziju tih odluka. Grad je odustao od sjajnog rešenja japanskog arhitekte Soi Fuđimotoa, takozvanog gnezda kojim je trebalo da se spoje Kalemegdan i obale reka. Odluku o izboru najboljeg rešenja doneo je međunarodni žiri u kome sedeli glavni gradski planer Beča, gradski arhitekta Barselone… Odustalo se od izgradnje novog lendmarka Beograda, prostora u kome bi se nalazio i gradski muzej i novo pozorište i prostor za radove mladih umetnika i još desetina sadržaja i odlučeno je da se gradi pasarela kakve smo mi gradili preko Ibarske magistrale. Uz napomenu da smo ih mi završavali za tri, a rok za ovu je čini mi se 15 meseci. I da je cena njihove 1,8 miliona evra, a naših nekoliko desetina hiljada evra.

Tu je, naravno, i metro. Svi uključujući i vas su ga obećavali…

– Veliki problem je odluka da se zaustavi projekat izgradnje prve linije metroa za koju je kompanija Ežis uradila idejni projekat, za koju je bilo obezbeđeno finansiranje od strane francuske države i evropskih banaka EIB-a I EBRD-ija… Tim projektom prve linije koja je išla od Zemuna i Novog Beograda do vrha Ustaničke rukovodila je radna grupa na čelu sa prof. Vukanom Vučićem, jednim od najvećih svetskih stručnjaka koji već desetinama godina predaje na Univerzitetu u Pensilvaniji i koji je radio na projektima izgradnje bar 30 metroa u svetu. Na čelu nove radne grupe koja je donela neverovatnu odluku da prva linije krene iz nigde, tj. Makiša, i prođe kroz ništa, tj. Beograd na vodi i završi se nigde, tj. na Adi Huji, rukovodio je Siniša Mali. Šta mislite koja je od ove dve grupe bila stručnija i koja je donela ispravnu odluku?

To je pitanje za stručnjake, a ne za novinare. Ali, recimo, i fontana na Slaviji je bila vaša ideja. Je li to trebalo da bude ovakva fontana?

– Ja sam čovek koji je uvek slušao ljude koji su stručni za oblasti u kojima su se školovali. Kada su saobraćajni inženjeri i arhitekte predložili kako da se reši problem velikog broja pešaka koji ometaju saobraćaj na Slaviji, izložili su projekat sa podzemnim prolazima, da bi u njima osim veštačkog bilo i prirodno svetlo. Predloženo je da na sredini bude fontana. Da se voda sliva dole i da je ljudi vide dok prolaze. Meni se ta ideja dopala i predložio sam da pokušamo da napravimo fontanu po ugledu na muzičku fontanu u Barseloni. Na Pjaci Espanja se vikendom zaustavi saobraćaj i tada se pušta muzika, a poseban softver omogućava da vodoskoci prate muzičke arije. Želeo sam da i naši građani mogu da uživaju jednako kao građani Barselone, i da i mi kad zatvorimo saobraćaj subotom i nedeljom u večernjim satima dobijemo veliki prelep trg. Nova vlast je iskarikirala projekat, izbacila podzemne prolaze, ostavila nerešen problem saobraćaja, iscrtala trake unutar kružnog toka i napravila fontanu sa zidom od metar i po, stavila nekoliko zvučnika i emituje raznoraznu muziku preko razglasa. Oni nisu u stanju ni da iskopiraju nešto što u svetu već postoji.

Koji su vaši najjači argumenti koji bi uverili birače u Beogradu da ste bili bolji gradonačelnik od Siniše Malog? Nabrojte nam, recimo, pet stvari…

– Zaista se nikad ne bih poredio sa čovekom koji vodi prestonicu i kaže da ga baš briga kada ljudi sa fantomkama vezuju građane Beograda i bagerima ruše privatnu imovinu. Nikada se ne bih poredio sa nekim ko je ukinuo besplatne udžbenike za osnovce, pomoć porodiljama, besplatan treći pokušaj vantelesne oplodnje, trinaestu penziju… Nikada se ne bih poredio sa nekim čija su vizija jarboli od dva miliona evra i kič fontana. Nikada se ne bih poredio sa nekim ko raskopa ceo grad u istom trenutku i tako pokaže da ga nije briga za probleme koje to izazove Beograđanima… Voleo bih da me porede sa nekim uspešnim gradonačelnicima iz istorije Beograda, a ne najgorima.

Onda nam bar nabrojte šta ćete prvo uraditi u Beogradu, ukoliko na proleće vaše imenovanje potvrdi odbornička većina u Skupštini grada Beograda? 

– Prvo ćemo obezbediti bolji kvalitet života svim građanima: deca će besplatno ići u obdaništa, školska deca će imati besplatne udžbenike i time ćemo olakšati roditeljima dece u Beogradu namete kojima su sada izloženi. Vratićemo 13. penziju najsiromašnijim penzionerima da žive duže i bolje, umesto da im dajemo popust na sahranu koji su sada dobili od naprednjaka. Pokušaćemo da pomognemo mladima da kada osnivaju porodice dobiju pomoć u vidu 150 evra mesečno za plaćanje dela kredita za stan ili stanarine kako bih ih što veći broj ostao u Srbiji. Pomoći ćemo ženama koje žele da se ostvare kao majke, a nemaju novca za veštačku oplodnju, pomoći trudnicama i porodiljama kroz novčanu podršku, izgraditi bulevar od hipodroma do Rakovice, sistemom plitkog ukopa kao što je uradio Voja Janošević u Surčinu rešavati problem sa kanalizacijom. Pokrenućemo inicijativu da Beograd učinimo bezbednijim gradom tako što bi grad preuzeo gradski MUP, a ne da Beograd bude drugi u Evropi na listi najnebezbednijih, odmah iza Kijeva… Potrudićemo se da napravimo ozbiljne projekte o sprečavanju vršnjačkog nasilja i permanentnoj edukaciji dece. Izabraćemo profesionalne menadžere da vode gradska preduzeća kako bi ista radila u interesu građana i ne bi služila za udomljavanje stranačkih aktivista i funkcionera…

Gradski menadžer Goran Vesić je Danasu poslao reagovanje na vaš autorski tekst u našem listu. Jeste li čitali taj tekst pregršt optužbi na vaše gradonačelnikovanje – od toga da ste zadužili grad 1,2 milijarde, pa nadalje…

– Zaista ne želim da komentarišem neistine koje izgovaraju Vesić, Mali, Vučić… Zbog čitalaca Danasa ću samo ukazati na činjenice. Fiskalni savet, prof. Pavle Petrović pa čak i sam ministar finansija Dušan Vujović objasnili su da je dug onakav kakav sam ja oduvek tvrdio manji od 400 miliona evra. Pritom taj “dug” je tri puta manji od vrednosti investicija koje smo imali. Podsetiću vas da smo izgradili most na Adi, obrenovački i veći deo zemunskog mosta, mirijevski bulevar, rekonstruisali Bulevar kralja Aleksandra, asfaltirali tačno 999,4 kilometra ulica… Da ne nabrajam koliko obdaništa, škola, domova zdravlja. Sve što smo izgradili vidljivo je golim okom i može se opipati. Što se tiče nečijeg zaduživanja, nedavno sam pročitao da je Srbija od svih vlada sada najzaduženija ikada, jer je dug sa 15 milijardi za pet godina povećan na 24. Zato bih voleo bih da se sadašnja vlast posveti ispravljanju svojih grešaka načinjenih iz nekompetentnosti ili neznanja i smanjenju tog duga, ali nisam optimista da će se to i desiti.

Kako tumačite frontalni napad vlasti iz svih „topova“ kada ste obznanili kandidaturu? Čini se da vas od vladajuće koalicije izjavom ili saopštenjem nisu napali jedino PUPS i Rasimova stranka.

– Kao čoveka koji je preživeo hajku u medijima od 250 negativnih naslovnih strana godišnje do hiljade iščitanih pisama na Pinku mogu samo da kažem da me to ne dotiče. Do sada sam na suđenjima dobio značajne sume novca kao odštetu za njihove laži i sve sam to uplatio u humanitarne svrhe. Iako je TV Pink bila dužna da prenese presudu u svom dnevniku, to naravno nisu uradili. Ali nisam ovde problem ja, problem je što jezik mržnje koji oni koriste, način na koji vređaju, napadaju one koji drugačije misle drastično podiže stepen agresije u celom društvu. To postaje model ponašanja odraslih, ali i dece koja smatraju da je to u redu. Zato je sve više vršnjačkog nasilja, nasilja u porodici, na ulici, ljudi su spremni da se potuku zbog svađe u saobraćaju… Ukoliko ne promenimo vlast, način komunikacije sa političkim protivnicima, medije, ukoliko ne omogućimo intelektualcima da slobodno pričaju, grade sistem vrednosti, nasilje će eskalirati na svakom koraku.

U čemu je razlika između one Srbije u kojoj ste vi bili visoki funkcioner vladajuće stranke i ove Srbije danas?

– Ovo je tema o kojoj bih mogao danima da pričam. Mi danas imamo potpunu restauraciju starog režima, kao da živimo devedesete, javno nasilje i mržnja ponovo su svakodnevica. Mediji su gori nego u vreme Miloševića, pretorijanske garde naprednjaka zastrašuju ljude na lokalu na svim izborima, Skupština Srbije kao najviše zakonodavno telo liči na cirkus, svako ko drugačije misli prolazi kroz hajku, ljudi poput Milovana Bojića, Milorada Vučelića postali su simbol i ove vlasti, za to vreme lekari, profesori i naučnici odlaze iz zemlje i neće imati ko da nas leči ili da nam obrazuje decu, skoro svakog dana imate neko ubistvo zbog nasilja u porodici, a takođe i mafijaške obračune na ulicama, u jednom gradu Nišu mesecima se pale automobili čak i policajcima, odnosi sa susedima su konstantno na ivici sukoba sa podgrejanim tenzijama, živimo u permanentnom vanrednom stanju, a sve institucije od pravosuđa do Univerziteta su uništene…. Osim malog broja funkcionera SNS-a i građana koji veruju Informeru, Pinku i sličnima niko više ne veruje da će biti bolje. Društvo u kome se ugasi nada u bolje sutra to sutra neće ni dočekati.

Protivnici vas vide kao prikrivenog desničara, homofoba i tajkuna. Koji su vaši kontraargumenti?

– Nijednim svojim delom nikada nisam ugrozio bilo čija ljudska prava, u životu sam uvek bio na strani slabijih i nezaštićenih. Interesantno je ipak da današnja javnost lakše oprašta ljudima koji su pozivali na ubistva drugih naroda, raspirivali mržnju, pozivali na linč i koji i danas etiketiraju ljude kao državne neprijatelje i izdajnike, nego eto meni koji izgleda treba da budem kamenovan što sam jednom izjavom od odlaganju Parade ponosa želeo da zaštitim živote ljudi i imovinu grada.

Na naslovnim stranama tabloida stalno vas dovode u vezu sa Miroslavom Miškovićem. Kad ste poslednji put videli vlasnika Delta holdinga i da li sarađujete? 

– Kao što znate ja sam svoju firmu prodao pre tri godine i od tada se bavio samo Košarkaškim savezom Srbije. Uspeo sam da pomognem da i ženska i muška reprezentacija ostvare vrhunske rezultate. Izlazeći iz biznisa nisam imao potrebe da se viđam ni sa vodećim privrednicima Srbije, a Mišković to svakako jeste. Posvetio sam se poljoprivredi i proizvodnji organske hrane, jer verujem da je poljoprivreda jedan od budućih motora razvoja Srbije.

Kako se uopšte u ovakvoj medijskoj situaciji, kada Pink, Informer, Studio B i ostali razvlače svakog protivnika vlasti, izboriti za medijski prostor? Neki kažu da je situacija sa medijima zapravo odraz kontrole medija koju je sprovodio DS a SNS taj sistem usavršio?

– U vreme kada je DS bio na vlasti na svakoj od televizija imali ste dnevno po nekoliko debatnih političkih emisija u koje su redovno pozivani predstavnici opozicije. Mislim da smo i medijima koji nam nisu bili naklonjeni odgovarali na svako pitanje, nismo se nikada krili, “rešetali” su nas svi vrhunski intervjuisti koji su danas listom proterani iz medija. Danas na RTS-u koji je javni servis svih građana, opoziciju ne možete da pronađete ni u tragovima, a propaganda koju sprovode za vlast i oni i privatne televizije u najmanju ruku je sramna. Debata, dijalog u društvu kao forma više ne postoje. S druge strane poplava tabloidnih medija služi kao batina vlasti protiv svakoga ko digne glas ili pokuša da kritikuje režim. Sloboda mišljenja u javnom polju ne postoji i veliki broj intelektualaca koji treba da čine kritično javno mnjenje i budu korektivni faktor u našem društvu se povukao ne želeći da ih provlače kroz blato.

Može li se uopšte u ovakvim uslovima pobediti Vučićeva vlast, prvo u Beogradu, a posle i na republičkom nivou?

– Da nije moguće, ne bih se kandidovao. Moguće je! Birači u Beogradu ne mogu se potkupiti lanč paketima, botovskim sendvičima, medijskim manipulacijama ili zaplašiti pretnjama. Verujem da je najveći broj ljudi imun na izborni obrazac koji ova vlast primenjuje svuda po Srbiji. Ima dovoljno hrabrih, mudrih koji znaju da je došao važan trenutak da se u Beogradu promeni vlast i da talas promena posle zahvati celu Srbiju, jer je pitanje kada ćemo imati novu šansu.

Postoji li računica – koliko je glasova potrebno opoziciji u glavnom gradu da pobedi SNS i zašto je toliko komplikovano ujediniti sve opozicione stranke? Kako ti razgovori izgledaju?

– Verujem da su svi ljudi sa kojima razgovaram svesni situacije u kojoj je danas Srbija. Ovde nema mesta za razlike u programima, lične sujete, stranačke kvote ili nečije ambicije. Ja nemam stranku i kao običan građanin Beograda spreman sam na svaku žrtvu, duboko svestan odmazde režima koja mi se sprema. I moje kolege opozicionari prolaze i prolazili su slične hajke. Ali ja u svemu tome vidim ogroman strah vlasti, koja može da ponudi samo mržnju, jer nemaju dela. Rešenje pitanja kako da Beograd ponovo postane grad pristojnih ljudi u kome vredi živeti je veoma jednostavno. Pobedom nad SNS-om. Oni preko 350.000 glasova ne mogu, mi možemo mnogo, mnogo preko toga.

Vučić kuka kako ga ne podržava intelektualna i kulturna elita. Hoćete li vi pokušati da ih privučete i koliko je podrška elite važna?

– Bio sam veoma razočaran kada su neki od njih u Vučiću, Nikoliću i Dačiću videli reformatore, političare svetskog formata poput De Gola i Čerčila… Vremenom sam shvatio da smo i mi sami doprineli da pojedini ljudi to pomisle. Ipak, verujem da je snaga jedne države ne u količini oružja koje stihijski kupuje ova vlast, već u snazi intelektualne elite koja treba da ukaže koji je pravi put za budućnost Srbije. Voleo bih da čujem glas naših intelektualaca, počev od univerzitetskih profesora do svih strukovnih udruženja. Politika može biti uspešna samo ako u zemlji postoji otvoren dijalog, a ne jednoumlje kao što je to sada.

Hrabra odluka Jankovića da me podrži

Saša Janković je zbog odlaska javnih ličnosti iz njegovog pokreta postao laka meta vlasti, njegov rejting je od izbora prilično pao – razmišljate li o tome da će vam njegova podrška u ovom momentu više štetiti nego koristiti?

– Verujem da se Saša Janković iskreno zalaže za dobrobit Srbije i njegova podrška, kao uostalom i svih ostalih jeste hrabra odluka, jer je jasno kako će se režim obračunavati sa svima koji me podržavaju. NJegova i podrška pokreta sasvim sigurno neće štetiti, već će naprotiv koristiti.

Beogradska ideologija nam je zajednička‘]

Zašto Tadiću toliko dugo treba da se odluči da vas podrži? Svojevremeno ste se burno rastali… I ostali poput Jeremića, o vama su nekada pričali svašta. Možete li danas verovati svim tim ljudima posle teških reči, a i oni vama?

– Svi zajedno verujemo da treba smeniti ovaj režim Srpske napredne i svih onih stranaka kolje zajedno dele odgovornost za propast u koju su nas doveli. Mi jesmo potekli iz iste stranke, delimo ista uverenja, imamo često i različite ideje kako neki problem treba rešiti, ali imamo isti sistem vrednosti. I nemamo razmimoilaženje kada je program za Beograd u pitanju, beogradska ideologija nam je zajednička, ako tako mogu da kažem.

Razgovaraću sa Šapićem‘]

Da li ste spremni da mesto gradonačelnika prepustite Šapiću ako rezultat bude takav i ako se on drži toga da od tog mesta neće odustati?

– Šapić je bio moj saradnik i veoma ga poštujem, jer se ostvario i kao sportista i kao političar. Ne znam šta su njegove ideje za razvoj Beograda, ali svakako će biti među prvima sa kojim ću razgovarati kako da zajedno vratimo ovaj grad na mesto koje zaslužuje, kako da bude svetska metropola u kojoj uživaju svi građani koji u njemu žive. Nadam se da ne veruje da to može postići u koaliciji sa SNS-om.

Nikada se nismo usprotivili harangi Pinka i Mitrovića‘]

Jedan ste od glavnih negativaca TV Pink. Da li je tačno da vam se Željko Mitrović pretprošle godine, pre nego ste se vratili u politiku, na proslavi vaše bivše firme Direct media pred brojnim zvanicama javno izvinio zbog negativne kampanje i linča kad ste bili gradonačelnik?

– Otišao sam rano sa proslave i nisam prisustvovao tom performansu, mada su me nekadašnji zaposleni obavestili kako je to izgledalo. Rekao sam i ponoviću, prva žrtva Mitrovićeve hajke bio je prof. Čedomir Čupić još 2002. godine. Ja se tada nisam ni bavio politikom, ali stranka čiji sam posle bio i predsednik je tada bila vlast. Nikada se DS nije usprotivila toj harangi, nikada osudila Pink i Mitrovića. Zato smo jednog dana i mi sami došli na red, a nije bilo nikoga da nas brani. Ali rekoh, nismo mi bitni nego činjenica šta neko radi zloupotrebljavajući nacionalni resurs. Verujem da će zbog toga jednog dana biti sankcionisan od strane nadležnih organa koji danas ćute.

Nemam nikakvu nameru da zarađujem na DS-u‘]

Kako vidite DS od dolaska Šutanovca na čelo i kako vam se čini njihov rezultat na poslednjim lokalnim izborima? Gajite li ambiciju da se vratite na kormilo demokrata?

– Demokratska stranka je veoma važna za politički život Srbije. Nikada ne bih loše govorio o stranci čiji sam bio član i koju sam i sam predvodio. Odlazeći iz nje u trenutku kada se nisam slagao sa načinom delovanja kao opozicije, nisam izgovorio nijednu ružnu reč. U njoj i dalje ima veliki broj kvalitetnih i pametnih ljudi koji mogu doprineti boljem životu u Srbiji

Ali, postoji uverenje u delu javnosti da i danas zarađujete na DS-u?

– Nemam nikakvu nameru da zarađujem na DS-u. Kao što znate nas desetak, među kojima nije niko ko danas vodi DS, svojom imovinom smo garantovali za vraćanje kredita uzetog pre nego što sam ja postao predsednik stranke. Vraćeno je u moje vreme preko tri miliona evra, i onda se sa plaćanjem rata stalo. Banka je krenula u proces aktiviranja hipoteka i odlučio sam da moja kompanija plati banci dug kako ne bih ostao bez stana u kome živim. Svim ljudima sam odmah skinuo hipoteke i stao u red sa ostalima kojima je DS dugovao. Za tri godine sam naplatio manje od polovine duga i ovom dinamikom, ako DS ostane parlamentarna stranka i nastavi da kao takva dobija sredstva od države, svoje pare ću dobiti nazad 2020. godine. Sva kamata koju obračunava Narodna banka Srbije, svaki dinar koji bude naplaćen preko iznosa sredstava koje je moja firma platila Razvojnoj banci, kada dug bude naplaćen, biće delom dat u humanitarne svrhe, delom vraćen Demokratskoj stranci. Podsetiću vas da je DS na poslednjim izborima cenzus prešao za 1%. Ukoliko bi se, što ja zaista ne želim, desilo da na nekim novim izborima DS ne pređe cenzus, stranka bi ostala bez skoro svih svojih prihoda i ja svoje pare nikad ne bih dobio nazad.