Foto:Zoran Mrđa/FoNet

Uz to, retko koja izložba savremene umetnosti je medijski bila toliko mnogo propraćena kao ova iako to da pripada narečenoj oblasti nije ocenila struka, nego političarka Maja Gojković. NJen komentar koji je ovu izložbu lansirao kao nešto blisko onome što radi Marina Abramović stavio je ovu umetnicu u centar pažnje čiji se intervjui ovih dana prenose i komentarišu i isprovocirao priličan broj ozbiljnih tekstova na temu konceptualne umetnosti i kiča. Takođe, izjava Gojkovićeve otvorila je mogućnost da se o, inače, tihoj savremenoj vizuelnoj umetnosti trenutno veoma mnogo govori i da se njene strategije razmatraju iz drugačijeg ugla, te da se za mišljenje pitaju umetnici“, kaže, između ostalog, u razgovoru za Danas Dejan Atanacković, umetnik i predavač na američkom koledžu Sači u Firenci.

*Jedna od strategija moderne umetnosti je i autorska anonimnost. U tom smislu, mislite li da je izložba „Necenzurisane laži“ koju je oblikovao tim autora Informativne službe Srpske napredne stranke uspela u to da ubedi publiku?

– Iako je autorska anonimnost bila deo strategije kojom se potencira ideja kolektivnog identiteta i problematizuje autorstvo kao takvo, konceptom izložbe nesumnjivo dominira prepoznatljiv autorski pečat. Reč je zapravo o umetničkom opusu Aleksandra Vučića, koga, bez sumnje, možemo smatrati nepotpisanim tvorcem ovog ambicioznog dela i koji je dobro poznat kako široj tako i stručnoj publici.

*Kako gledate na njegov dosadašnji opus?

– U pitanju je nesumnjivo autor koji se već godinama spretno prilagođava aktuelnim praksama. Poslednje decenije prošlog veka bio je, po sopstvenom priznanju, posvećen konvencionalnom umetničkom izrazu prema kome se danas otvoreno distancira, premda su, po mišljenju mnogih, metodi njegovog rada u osnovi zadržali svoje prepoznatljive obrise. Tako je, na primer, Vučićeva sklonost kreativnoj upotrebi medija, krajem 90-ih, kada je stekao brojna dragocena iskustva, dovela do toga da mnogi mediji i pojedinci na svojoj koži osete njegovu kreativnost, u čemu i danas sagledavamo jasan kontinuitet. No kao što kod svakog umetnika postoji prelomni momenat, tako je i Vučićeva umetnost dočekala punu zrelost tek poslednjih godina, od trenutka kada je glavni fokus Vučićeve umetnosti postao Vučić sam.

*Recentni rad Vučića se nastavlja na njegov dosadašnji opus, ali čini se da je sad skloniji eksperimentu i određenim temama. Kakva su vaša zapažanja s tim u vezi?

– Brojni su primeri umetnika koji su kroz svoj rad od sebe stvarali fiktivne ličnosti. Tako su nastali i brojni Vučićevi likovi, koji danas dominiraju njegovom višemedijskom produkcijom. Setimo se, na primer, Vučićevih video-radova na temu prirodnih katastrofa: scene nošenja deteta po dubokom snegu, ili autorovog gologlavog izlaganja ledenoj kiši. Potenciranje ideje žrtve, a posebno samožrtvovanja evokacijom arhetipskih prizora, jedna je od autorovih omiljenih tema, a u tom pravcu svakako su usmereni i njegovi radovi koji eksploatišu temu mazohizma. Naime, mazohistički diskurs ključni je momenat u Vučićevoj umetničkoj praksi, a sagledava se u mnogim spontanim performansima u kojima sebe, sa ili bez jasnog povoda, javno naziva pogrdnim imenima („često mi kažu da sam lud“ i tome slično), potencirajući posebno uživanje u tom činu.

*Maja Gojković je izložbu „Necenzurisane laži“ povezala s konceptualnom umetnošću i našla u njoj zajedničke tačke s onim što radi Marina Abramović.

– Da je Vučić kao umetnik sklon i takvim radovima koji u toku jednog dana zahtevaju kontinuiranu promenu identiteta, govori i nedavni maratonski performans, svojevrsni socijalni eksperiment, tokom kojeg se za 13 sati sreo sa 86 građana, postajući naizmenično socijalni radnik, privrednik, sudski istražitelj, građevinski inženjer, detektiv… Zanimljivo je da, za razliku od čuvenog rada „The Artist is Present“ Marine Abramović, s kojom se ovaj autor u poslednje vreme često dovodi u vezu, Vučićeva postavka ne uključuje upotrebu skrivenih pomagala, već je tokom performansa umetnik javno objavio pauzu i obavio nuždu, posebno naglasivši taj intimni simbolički detalj u kasnijem obraćanju medijima, i objavljivanjem te radnje još jednom jasno ukazao na svoju posvećenost temama telesnosti i samoponižavanja.

* Koji biste Vučićev rad iz njegovog dosadašnjeg opusa izdvojili i zašto?

– Instalacija Beograd na vodi nesumnjivo je najobimniji work-in-progress ovog autora. Rad polazi od nadrealne makete kojom se umetnik vešto poigrava apsurdom nespojivih urbanih celina kao što su Beograd i Dubai, a čitav je projekat praćen i uličnim intervencijama inspirisanim korporativnom estetikom u vidu bilborda i zastava sa logotipom neke za tu priliku smišljene kompanije. Navodno će ovaj projekat imati i nastavak u vidu obimnijih intervencija koje problematizuju javni prostor, na primer izgradnjom čitavih objekata bez ikakve određene namene. I ovde je mazohistički sadržaj nesumnjivo prisutan: besmisao ove akcije, umetnik provokativno brani najnesuvislijim argumentima, još jednom svesno dovodeći sebe u ulogu žrtve, te postavljajući stereotipna pitanja o prirodi lepog, korisnog i moralnog. Konačno, vredi reći da je postavka u galeriji „Progres“ aktuelni vrhunac umetnikove zrelosti.

 

 Lična utopija

„Već samo ime galerije i njena istorija ukazuju na pažljivo odabran kontekst u kome se, nimalo slučajno, u ime Vučićevog decenijskog iskustva, postavlja pitanje istine i laži. Izvežban u proglašavanju laži za istinu, Vučić uviđa da je u tom procesu neminovno značajno ovladati tehnikom proglašavanja istine za laž. Ovim radom umetnik se zapravo dotiče još jedne teme, teme lične utopije, neke vrste Vučić-sveta, pred čijom se (ne)ostvarivošću autor pita o svrsishodnosti bilo kakve drugačije stvarnosti. Tako umetnički postupak stiče svoj puni, zaokruženi izraz“, zapaža Dejan Atanacković .

Cena plaćenog termina u Galeriji „Progres“ poslovna tajna, tvrdi umetnički direktor Galerije za Danas