Da je Zapad uporno tražio korenitu reformu i lustraciju u tim službama, i da je dobijena politička i svaka druga podrška za ostvarenje tog cilja, sva ostala uslovljavanja, od hapšenja optuženih pred Haškim tribunalom pa do dijaloga i dogovora sa kosovskim Albancima, bila bi suvišna. Oslobođena okova te mračne sile, Srbija bi, zbog sebe, čistila sebe od zločina i zločinaca, a otvaranjem tajnih dosijea službi bila bi razotkrivena i demaskirana i mreža njihovih oficira, megafona i doušnika u svim institucijama državne vlasti, u kulturi, u medijima, u Crkvi, u političkim strankama, u pravosuđu, u mafiji, bukvalno svuda.

           

Ne uslovljavati evropeizaciju Srbije razvlašćivanjem Miloševićevih službi bezbednosti, a tražiti demontažu Miloševićevog nasleđa, strategija je drvenog gvožđa. Kako da Miloševićevo nasleđe demontiraju oni koji su i to nasleđe i njegovi čuvari? Kako da se oni uslovljavaju članstvom Srbije u EU, kad je njima i njihovoj mašineriji, upravo, glavni strateški cilj da spreče i miniraju svako kretanje Srbije ka Zapadu?

Odvezavši se od Srbije Miloševićevog nasleđa i službi bezbednosti, Crna Gora je, ubrzo, zakoračila u pregovore o članstvu u EU, otvorila je većinu pregovaračkih poglavlja, a ovog decembra dobiće pozivnicu i za pridruživanje NATO alijansi. Ulazak u taj savez podržalo je više od dve trećine poslanika njenog parlamenta. Crna Gora, sada, bije novu Mojkovačku bitku za Srbiju, pokazujući joj kako da se izbavi iz čeljusti svog Levijatana, koji je bio planirao i ubistvo crnogorskog premijera da bi presekao tamošnju zapadnu magistralu i poslao zastrašujuću poruku onom u Srbiji koji bi se osmelio da državu povede u istom smeru.

U decembru, kad Crna Gora zakorači u NATO, Srbija će zakoračiti u pregovore sa EU o dva poglavlja, Kosovu i finansijama, ali je njen Levijatan pripravan i pripremljen za balvane i mine. Nad milionima ljudi u Srbiji uspešno je izvršena propagandna lobotomija, pa veruju da su za sve zločine i užase devedesetih, kao i za današnje nevolje većine građana, krivi Amerika, Nemačka i Vatikan, i da Srbija mora pod toplo i zaštitničko krilo pravoslavne Rusije. Optuženi i osuđeni u Hagu za ratne zločine su nacionalni junaci, padaju sudske presude čelnicima državnog terora u samoj Srbiji, mrak i ćutanje prekrivaju najavljene istrage o mnogim zataškanim zločinima službi bezbednosti. Supruga Slavka Ćuruvije, iznenada i na zaprepašćenje svih, svedoči u odbranu optuženih za njegovo ubistvo. Ljudi službi iz devedesetih i njenih eskadrona smrti zauzimaju važne pozicije u institucijama državne vlasti i političkih stranaka, tajnim dosijeima i snimcima službe trguju, spletkare, ucenjuju, okreću svakog protiv svakog, njihovi ratnici u Donbasu prete atentatima, te agenture mute po Kosovu, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, a na četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom ubijaju se i moral i mozak onesvešćenog naroda u državi koja se, strateški smišljeno, pretvara u kaljugu.

Svaki svoj nastup u rimskom senatu Marko Porcije Katon završavao je istom rečenicom: <I>Ceterum censeo Carthaginem delendam esse<I> (Uostalom, smatram da Kartagina mora biti razorena)!

 

Nisam ni Marko ni Katon, niti je Srbija Rim. Ja samo, dugih petnaest godina, upozoravam da su nerazvlašćene i svuda prisutne službe bezbednosti iz devedesetih godina minulog veka srpska „Kartagina“, najveći neprijatelj napretka Srbije i njenog pridruživanja demokratskim državama sveta, i da ta „Kartagina“ mora biti razorena. Sa tom nemani, sa tim Levijatanom i svim što mu je u utrobi, napori za evropskim reformama liče na rasterivanje magle kapom, na hodočasnika koji se u Meku zaputio sa prasetom u naručju.

Autor je književnik, vođa SPO i bivši ministar spoljnih poslova