Kada je drugog marta počelo redovno prolećno zasedanje, sa špalirom garde u plavim uniformama i nacionalnom himnom u skupštinskoj sali, jedino pitanje koje se postavljalo bilo je koliko će to zasedanje da traje i hoće li biti još jedne sednice pre početka predizbornih aktivnosti.
Tada se nije činilo verovatnim da će do kraja meseca sama funkcija i uloga Parlamenta biti dovedena u pitanje, te da će čitavu drugu polovinu marta Dom Narodne Skupštine služiti samo kao mesto gde lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović održava konferencije za novinare.
O radnoj atmosferi u Skupštini početkom marta govori i to da se na dnevnom redu prve redovne sednice našao Predlog zakona o izmeni Zakona o oružju i municiji, o produženju rokove za preregistraciju. Poslanici su raspravljali o komplikovanim procedurama, o opštoj neobaveštenosti građana, ali i lenjosti sistema da ovakva pitanja reši. Zato su poslanici predložili da se rok za zamenu oružanih listova produži još dve godine što je skupštinska većina podržala.
U međuvremenu je predsednica Skupštine Maja Gojković četvrtog marta raspisala lokalne izbore, istog dana za 26. april raspisani su i parlamentarni izbori, tako da su stranački prvaci već od petog marta bili u akciji prikupljanja potpisa po Srbiji.
Činilo se da potvrda prvog slučaja korona virusa u Srbiji neće bitno uticati na rad Skupštine, a predizborne aktivnosti nastavljene su nesmetano. Republička izborna komisija, koja takođe radi u skupštinskim prostorijama, potvrdila je devet izbornih lista, a aktivnost prekinula tek kada je 16. marta proglašeno vanredno stanje u celoj zemlji.
Upravo način proglašenja vanrednog stanja podstakao je u javnosti raspravu o značaju i ulozi parlamenta i još jednom pokazao da je Ustav Srbije, baš kao i Skupštinski poslovnik, podložan različitim tumačenjima.
Dan pre odluke o vanrednom stanju Vlada Srbije donela je Zaključak kojim se zabrana javnog okupljanja u zatvorenim prostorijama, sa 100 smanjuje na 50 ljudi. To je za donosioce odluka bio dovoljan razlog da utvrde kako se Skupština ne može sastati i kako vanredno stanje u zemlji mogu proglasiti predsednik, premijer i predsednik Parlamenta trojnim potpisom.
U članu 99 stav pet Ustava piše da je nadležnost skupštine da „odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje“, a u članu 200 da se za vreme vanrednog stanja, Narodna skupština sastaje bez posebnog poziva i ne može biti raspuštena. Ipak, u nastavku piše da „kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština”.
Pošto nigde nema odredbe ko utvrđuje da li su poslanici mogli da se sastanu ili nisu, javila se dilema da li je Ustav prekršen, odnosno da li je vanredno stanje proglašeno nezakonito.
Od 250 narodnih poslanika, samo osmoro je potpisalo zahtev da se Skupština hitno sastane, dok su ostali ćutali. Neki su se javno izjasnili da je situacija ozbiljna i da nema nikakve veze ko je proglasio vanredno stanje. Ipak ovakvim potezom je zakonodavna vlast potčinjena izvršnoj, iako je po Ustavu odnos snaga suprotan, čime se dovodi u pitanje osnovna funkcija parlamenta.
Narodni poslanik Saša Radulović se u drugoj polovini meseca svakodnevno obraćao novinarima uz neizbežnu rečenicu da se Skupština sastajala i za vreme ratova, i u izgnanstvu i da je ovo prvi put da je Vlada uredbom suspendovala parlament.
Predsednica Skupštine obratila se jednim saopštenjem u kojem je citirala deo Ustava da se „odluke potvrđuju čim Skupština bude u mogućnosti da se sastane“ i time na neki način stavila tačku na ovu dilemu.
Portal Danas u saradnji sa inicijativom Otvoreni parlament svakog meseca objavljuje mesečne izveštaje o aktivnostima u Skupštini Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
