Oprezno primenjivati Zakon o informisanju

 Minimum koji OEBS predlaže je mesec dana, ali čak i više u određenim slučajevima. Očekujem da će se pokazati visok stepen osetljivosti prilikom tumačenja ovog zakona. Kao krajnja posledica, veoma je moguće da u medijima dođe do autocenzure, ali sve će zavisiti od njegove primene – ističe u intervjuu za Danas šef Misije OEBS u Srbiji, norveški diplomata Hans Ola Urstad, koji uskoro odlazi iz Beograda na novu dužnost u Ministarstvu inostranih poslova u Oslu.

Više od osam godina ste proveli u Beogradu, najpre kao ambasador Norveške, a zatim kao prvi čovek OEBS. Bili ste svedok razvoja demokratskog društva u Srbiji, ali i svedok svih dečjih bolesti srpske demokratije. Da li je po vašem mišljenju Srbija napravila značajniji napredak u razvoju institucija i procedura?

– Ako se vratimo unatrag, u januar 2001. kada sam stigao u Beograd, od tada je sigurno bilo značajnih promena. Ako pogledate oblast vladavine prava, tu je bila neophodna potpuna promena od starih na nove zakone i, naravno, sve vlade su dale podstrek da se novi zakoni približe međunarodnim i evropskim pravnim sistemima. Takođe, veoma su značajne promene u policiji, gde smo intenzivno radili s Ministarstvom unutrašnjih poslova, kao i u izgradnji demokratskih institucija, odnosno institucija dobre vladavine. U ovoj oblasti postoje stvari koje još moraju da se urade. Sada smo usredsređeni više na to kako se zakoni primenjuju.

U poslednje vreme doneta su najmanje dva sporna zakona u srpskom parlamentu. Jedan je Zakon o informisanju, a drugi Zakon o klasifikaciji i zaštiti tajnih podataka. Oba su prošla kroz proceduru bez javne rasprave. Da li ste očekivali da budete konsultovani u vezi s ovim zakonima?

– Ne mogu u potpunosti da se složim s vašom tvrdnjom da nije bilo javne rasprave, jer su do izvesnog stepena u raspravu bili uključeni stručnjaci. Ali ako prvo u razmatranje uzmemo Zakon o informisanju, Misija OEBS je iznela svoje neslaganje s procedurom donošenja zakona, jer javnosti nije ostavljeno dovoljno vremena da reaguje ili pronađe alternativna rešenja. Kada je reč o Zakonu o klasifikaciji i zaštiti tajnih podataka, o njemu sam imao prilike da razgovaram sa zaštitnikom građana Sašom Jankovićem, koji je sada u nezgodnom položaju i pod nekom vrstom pritiska da zahteva ocenu ustavnosti zakona. Ali, zašto da ne! Ko bi mogao da bude protiv toga da se ustanovi da li su ovi zakoni u skladu sa srpskim ustavom. Ne treba zaboraviti da svaka država ima zakon kao što je ovaj o zaštiti određenih informacija, a od države do države varira kojim će informacijama Poverenik za informacije ili Ombudsman imati pristup. Naravno da oni zahtevaju i treba da zahtevaju maksimalan pristup kako bi mogli da valjano obavljaju svoj posao, ali s druge strane mora se imati razumevanja da svuda postoji izvestan stepen zaštite. Najvažnije je imati dobar način da se podaci zaštite, što znači da se ne dopusti da svaki ministar može da na neki dokument stavi oznaku poverljivo.

Da li su Srbiji kao demokratskom društvu u sadašnjem trenutku neophodni ovako rigidni zakoni?

– Teško je precizno odgovoriti na to pitanje, jer kada je reč o zakonima uvek je reč o tome kako se oni tumače i primenjuju. Očekujem da će se pokazati visok stepen osetljivosti prilikom tumačenja ovih zakona. Možda će prvi slučaj postaviti neku vrstu pravila. Misija OEBS u Srbiji ima nameru da pozove jedan broj domaćih i međunarodnih eksperata koji će održati kurseve sudijama kako da tumače ove zakone.

Zakon o informisanju je donet po hitnom postupku. Mnogi zakoni se donose užurbano. Kako premostiti jaz između zahteva da se donese određeni broj zakona neophodnih za priključenje EU sa zahtevima javnosti da učestvuje u njihovom donošenju?

– Naša misija je uvek bila jasna o ovom pitanju. Mora postojati razumno vreme za javnu raspravu, a što je osetljivija tema to je veća potreba za ovakvom raspravom. Minimum koji OEBS predlaže je mesec dana, ali čak i više u određenim slučajevima, kako bi mogle da se sagledaju sve strane zakona i nađu najbolja moguća rešenja.

Stručnjaci smatraju da će novi Zakon o informisanju zbog rigoroznih kazni koje predviđa i nekih drugih odredbi odvesti medije u autocenzuru. Da li mislite da bi moglo doći do toga?

– Kao krajnja posledica, veoma je moguće da se to dogodi, ali ne mogu reći sa sigurnošću jer Zakon još nije počeo da se primenjuje. Mada se iskreno nadam da neće doći do toga.

U kojoj meri se situacija poboljšala na polju poštovanja ljudskih prava u Srbiji, uzimajući u obzir kontroverze oko donošenja Zakona protiv diskriminacije, ali i problem s iseljavanjem Roma?

– Rekao bih da je poslednja akcija da se Romi presele iz nehigijenskog naselja pod mostom Gazela dobro prošla i da su dobili relativno pristojan smeštaj, bar oni kojima je dopušteno da ostanu u Beogradu. Ali moramo da imamo u vidu i druge koji su morali da se presele. Borba protiv diskriminacije, bilo da se ona zasniva na etničkom ili rodnom identitetu, od suštinskog je značaja u svakom društvu.

Preuzeli ste poziciju šefa misije OEBS u trenutku kada je Crna Gora proglasila nezavisnost. Nakon crnogorskog priznanja nezavisnosti Kosova odnosi Srbije i Crne Gore su se dodatno zaoštrili. Kandidat za crnogorskog ambasadora u Beogradu još nije dobio agreman. Kako ocenjujete trenutne odnose dve zemlje?

– Kada je reč o odnosima u ovom regionu, ne vidim razlog zašto države uz određeni stepen dobre volje ne bi imale odlične odnose. Mislim da pitanja dobre ili loše saradnje zavise od ozbiljnosti dve vlade i sposobnosti da razgovaraju, a ne da razmenjuju saopštenja za javnost.

Jedan od uslova za priključenje Zapadnog Balkana EU je regionalna saradnja. U isto vreme, susedne države se međusobno optužuju za genocid i čini se da postoji samo privid dobrosusedskih odnosa. Na kom nivou je regionalna saradnja sada?

– Ne mislim da postoji iluzija saradnje. Misija OEBS dosta radi s graničnom policijom i to je jedan od razloga zašto je Srbija tako blizu bele šengenske liste. Naravno da postoje problemi, a jedan od njih je problem izbeglica. OEBS i UNHCR su veoma blisko sarađivali u rešavanju ovog problema, ali daleko od toga da smo zadovoljni. To je razočaravajuće, jer je ovo jedan od problema s izbeglicama u svetu koji najduže traje i za njega se što pre mora naći zadovoljavajuće rešenje. Ukupno ima oko 95.000 izbeglica od kojih 70.000 dolaze iz Hrvatske, a konačno rešenje, nažalost, još uvek ne postoji.

Tokom posete Beogradu bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera on je sa srpskim zvaničnicima postigao dogovor o kulturnoj saradnji, ali su ove osetljive teme ostavljene po strani.

– Mislim da će dve strane morati ponovo da se sastanu i dogovore oko pitanja izbeglica. Nema drugog načina. To se mora dogoditi.

Koji su dalji ciljevi Misije OEBS u Srbiji i koji su vaši dalji profesionalni ciljevi?

– U Misiji ukupno radi 200 zaposlenih, a osnovne oblasti rada Misije definisane su potpuno u skladu s našim mandatom. Imamo veoma dobre odnose sa srpskim vlastima i imali smo pristup gotovo svim oblastima kojima smo želeli da se bavimo. Ne mislim da će u bliskoj budućnosti biti nekih revolucionarnih promena u našem radu, ali menjamo stvari koje su nam u fokusu, jer neke stvari nestaju. Na primer, u nekim oblastima smo završili svoj zadatak, kao što je to slučaj u obuci forenzičara, ali smo potrebni u nekim drugim oblastima policijske obuke i veoma blisko sarađujemo s MUP-om. Sigurno ćemo u jednom trenutku morati da postavimo pitanje da li je Misija ovde neophodna, ali je još rano to reći. Što se moje dalje karijere tiče, vratiću se u Norvešku na novu poziciju u Ministarstvu inostranih poslova, a nadam se da ću nakon toga imati još jedan angažman u inostranstvu.

Najteže zbog Đinđićeve smrti

Koji je najprijatniji, a koji najteži trenutak koji ste doživeli tokom obavljanja diplomatskih aktivnosti u Beogradu?

– Ako počnemo s najtežim… imao sam mnoge i veoma dobre kontakte s bivšim premijerom Zoranom Đinđićem. Kada je ubijen mislim da je to bio najteži trenutak. Takođe na godišnjici ubistva, kada je u Sava centru bio ogroman broj ljudi, bio sam jedini stranac koji je govorio tom prilikom. To je bio najteži govor koji sam održao. Pitanja koja se tiču mladih su ona najlepša, počev od uručivanja diploma i nagrade od 500 evra za 500 najboljih studenata u Srbiji, tokom perioda od nekoliko godina za vreme mog mandata ambasadora Kraljevine Norveške, i kasnije saradnja sa veoma aktivnim Ministarstvom za omladinu i sport na njihovoj Strategiji za mlade, kao i izradi Akcionog plana.