Politika administracije Donalda Trampa prema Zapadnom Balkanu

Razgovori sa liderima regiona dešavali su se samo na marginama različitih multilateralnih skupova, a Donald Tramp nije primio u SAD na bilateralni sastanak šefa nijedne zapadnobalkanske države, niti je posetio ovaj region. Umesto njega, ulogu domaćina pri posetama na najvišem nivou preuzimao je potpredsednik Majkl Pens, ili neko još niži u hijerahiji. U svojim odlukama i govorima, Tramp se veoma retko kada doticao našeg dela sveta.

Najčešće je region u vezu sa Trampom dovođen anegdotalno – kada je na NATO samitu 2017. godine odgurnuo crnogorskog premijera Duška Markovića, ili kada je u jednom intervjuu godinu dana kasnije uzeo baš Crnu Goru kao primer države koja bi mogla neželjeno da uvede SAD u Treći svetski rat.

No, treba imati na umu da ovo i nije naročiti diskontinuitet, imajući u vidu da je slično bilo i za vreme Baraka Obame. Regionalni lideri su, po pravilu, morali da se zadovolje sastancima sa potpredsednikom DŽozefom Bajdenom ili još nižim funkcionerima, a i sam Obama je o regionu govorio retko, pritom praveći i greške – kao onda kada je govorio o (u stvarnosti nikada održanom) referendumu kao legitimizacijskom osnovu za secesiju Kosova.

Zapravo, još od 2001. godine i prestanka sukoba na Balkanu, a započinjanja istih na Bliskom istoku, a naročito od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova – Amerika je svoju aktivnost u regionu značajno smanjila, a dirigentsku palicu prepustila Evropskoj uniji (EU). Ipak, deluje da administracija Donalda Trampa „hvata zalet“ za podizanje nivoa angažmana u regionu u odnosu na prethodnu deceniju i to zbog tri pitanja koja su visoko rangirana na spoljnopolitičkoj agendi SAD: 1) nacionalne bezbednosti SAD i borbe protiv terorizma; 2) ekonomske dobiti i nadmetanja sa globalnim ekonomskim konkurentima; 3) političkog nadmetanja sa izazivačima poput Rusije i Kine.

Nacionalna bezbednost SAD

Iako Zapadni Balkan nije od esencijalne važnosti za bezbednost Amerike, i dalje postoji percepcija da prelivanje pretnji iz ovog regiona može ugroziti i interese SAD. Ovog leta, Tramp je doneo i zvaničnu odluku kojom se konstatuje da je raniji ukaz predsednika DŽoržda Buša Mlađeg o proglašenju Zapadnog Balkana za region iz koga proističu pretnje za nacionalnu bezbednost SAD iz 2001. godine i dalje validan. Američka vojska je i dalje prisutna na Kosovu, Zapadni Balkan je jedna od najvažnijih tačaka na i dalje aktivnoj migrantskoj ruti, a iz ovog regiona potiče i određeni broj pripadnika različitih terorističkih grupa, poput ISIS-a. Zato je američki interes stabilnost u regionu i prevazilaženje postojećih sporova – kako bi se u potpunosti relaksirao položaj američkih trupa u regionu, zatim kako bi se države osposobile za stabilno upravljanje migrantskim tokovima i sprečile izbijanje nove migrantske kriza koja bi pogodila čitavu Evropu (posredno i SAD), te kako bi se preventivno radilo na otkrivanju ćelija za vrbovanje terorista i kako bi se kroz stabilnost smanjio potencijal za radikalizaciju lokalnog stanovništva i odlazak u ovakve grupe.

Zbog toga ne treba da čudi što je predsednik Tramp februara ove godine direktno pisao predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i kosovskom predsedniku Hašimu Tačiju, te što je početkom septembra imenovao iskusnog diplomatu Metjua Palmera za specijalnog izaslanika za Balkan – a sve sa namerom da se dijalog Beograda i Prištine ubrza. Pored toga – eventualno postizanje sporazuma uz aktivnu američku ulogu tokom naredne godine donelo bi Trampu izvesne poene u predvečerje predsedničkih izbora u SAD, kao prvi sveobuhvatni sporazum o rešavanju konflikta postignut uz američku pomoć za vreme njegovog mandata.

Ekonomska saradnja i nadmetanje sa globalnim ekonomskim konkurentima

Ekonomska dobit SAD u saradnji sa spoljnim partnerima bila je jedna od ključnih tema koju je Donald Tramp artikulisao u svojoj predizbornoj kampanji, a takođe i jedan od prioriteta u dosadašnjem radu njegove administracije. Najbolja potvrda za važnost ovog pitanja jeste činjenica da je, zbog želje da smanji deficit u međusobnoj ekonomskoj razmeni i poveća američki izvoz, Tramp ušao i u rizični trgovinski rat sa još jednim ekonomskim džinom – Narodnom Republikom Kinom. Iako je ekonomska saradnja sa Zapadnim Balkanom iz ugla ukupne američke privredne razmene sa inostranstvom prilično zanemarljiva, postoji znatan potencijal za unapređenje.

Ekonomski uticaj Rusije i, naročito, Kine u regionu je umnogome porastao u poslednje vreme, a Donald Tramp je neko ko relativne dobitke u trgovini očigledno doživljava veoma ozbiljno.

Zbog toga želi da iskoristi potencijal i ovog tržišta, te da smanji dobitke koje trenutno imaju globalni konkurenti, pa je iz tog razloga i sekretar za trgovinu Vilbur Ros posetio Srbiju 2018. godine i tom prilikom potpisao memorandum o saradnji u oblasti infrastrukture. Energetika i želja da se podstakne izvoz tečnog prirodnog gasa (LNG) iz Amerike u Evropu su od posebnog interesa za SAD, a region ima potencijalno važnu ulogu u tom pogledu.

Nadu da će se izgradnja tranzitnog terminala na Krku uspešno realizovati predsednik Tramp je izneo nakon bilateralnog susreta sa hrvatskom predsednicom Kolindom Grabar-Kitarović u Poljskoj 2017. godine. Na ovaj način, Tramp želi da za američke izvoznike energenata obezbedi prihode u Evropi, nauštrb dominantnog ruskog gasa, što bi posledično smanjilo i ruski politički uticaj.

Političko nadmetanje sa Rusijom i Kinom

Predsednik Tramp je u kampanji najavljivao „detant“ u odnosima sa Rusijom, a pokušao je i u praksi da napravi više koraka u ovom pravcu. Međutim, spoljnu politiku SAD ne kreira isključivo predsednik, pa su tako mnogi faktori – od usvajanja zakona o sankcijama prema Rusiji od strane Kongresa, do unutrašnjeg pritiska kroz takzovanu „Milerovu istragu“ o mešanju Rusije u izborni proces 2016. godine – formalno ili faktički vezali ruke Trampu za uspešnije delovanje. Usled ovakvog ishoda, a u duhu Strategije nacionalne bezbednosti SAD iz 2017. godine koja više naglaska stavlja na realpolitičko nadmetanje sa velikim silama – deluje da će Amerika nastojati u budućnosti da oponira uticaju Kine i, naročito, Rusije u ovom regionu.

Ključna uloga u rešavanjima krize u Severnoj Makedoniji, intenziviranje javnodiplomatske aktivnosti u Srbiji, prijem Crne Gore u NATO i simbolički važna poseta potpredsednika Pensa ovoj državi (najviša poseta nekog američkog zvaničnika Crnoj Gori u istoriji bilateralnih odnosa) kao i najavljeno intenziviranje aktivnosti u dijalogu Beograda i Prištine – sve ove aktivnosti svedoče o povećanom stepenu političkog angažovanja Amerike u regionu i pokušajima da se smanji „manevarski prostor“ za delovanje američkih izazivača Rusije i Kine na ovim prostorima.

Održivost tri elementa pred izazovom personalnih promena u SAD

Relativnu stabilnost američkog delovanja baziranog na ova tri elementa pokazuje nam i činjenica da personalne promene na ključnim mestima za sprovođenje spoljne politike SAD prema našem regionu nisu dovele do velikih zaokreta, uprkos tome što ih je u ove nepune tri i po godine bilo zaista mnogo. Od početka Trampovog mandata do danas promenila su se dva državna sekretara (Reks Tilerson i Majk Pompeo), dva sekretara odbrane (DŽim Matis i Mark Esper) i čak četiri savetnika za nacionalnu bezbednosti (Majkl Flin, H.R. Mekmaster, DŽon Bolton, Rober O Brajen).

I na nižim pozicijama koje su od ključne relevantnosti za naš region došlo je do promena, pa je tako pomoćnik državnog sekrtara za Evropu i Evroaziju bio je najpre Ves Mičel, ali se on povukao početkom ove godine i trenutno ga zamenjuje Filip Riker, dok je na ključnoj operativnoj poziciji zamenika pomoćnika državnog sekretara zaduženog za naš region najpre bio Brajan Hojt Ji, pa onda Metju Palmer – novoimenovani specijalni izaslanik predsednika za region. Bez obzira što se u medijima potencirala bliskost Mekmastera ili Hojt Jia regionalnim interesima Albanaca ili Bošnjaka, odnosno veći stepen razumevanja DŽona Boltona, pa potencijalno i Metjua Palmera za Srbe – personalne promene nisu sa sobom donosile i radikalne izmene politike prema regionu.

Zbog svega navedenog, treba očekivati u perspektivi povećanje američkog delovanje u ovom delu sveta, uz ne naročito velike promene u pristupu – bez obzira na to koga će sve Tramp promeniti u svom spoljnopolitičkom timu i bez obzira na to da li će građani novembra 2020. promeniti Trampa na mestu predsednika (što trenutno deluje kao manje verovatna opcija).

* Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu