Posle izbora svi su pametni. Poznata je ono o bitkama, generalima i babama. No, „analitičari“ ne bi bili „analitičari“ kada ne bi demantovali i sebe i poznate istine. „Analitičari“ ne prihvataju status babe ni posle bitke! Političari gotovo da ostadoše u senci „analitičara“ i kampanjera.
Pre svega, da li je iznenađenje izborna pobeda Nikolića? Ne znam zašto bi sada bili iznenađeni pobedom Nikolića sa tri posto razlike oni koji nisu bili iznenađeni kada je koalicija Naprednjaka osvojila dva posto više glasova od koalicije Demokrata.
Banalno je, valjda zato zaboravljamo, da je difuzija glasova na parlamentarnim izborima i pobeda Nikolića na predsedničkim izborima, slika Srbije onakve kakva je. Deo te slike je i velika apstinencija i navijačka opredeljenja biračke publike i estradizacija i vašarizacija kampanje; i razočaranost pristalica Demokratske stranke, i „osveta“ insajdera-pobegulja, i „kiselo grožđe“ Demokrata (to je ono „male su kompentencije Predsednika“ ili ono „pobedio je sa glasovima samo četvrtine biračkog tela“, „kohabitacija je dobra i poželjna stvar“)… Krpa i zakrpa, pačvork, „umetnost života“.
Među silnim postizbornim porukama, izdvojio bih dve velike fame: po jednoj Tadića su pobedili njegovi koji nisu izašli na izbore ili su šarali po listićima, a po drugoj, birači su kaznili Tadića.
IZLAZNOST – „GLASANJE NOGAMA“
Kad znamo da je analitičar živ jer mu cigla nije pala na glavu, onda nam je lako da zaključimo da je Nikolić pobedio zbog niske izlaznosti, odnosno da je Tadić izgubio zbog visoke apstinencije. Reći da je niska izlaznost dovela do poraza Tadića ili do poraza Dveri isto je kao kad bi rekli da je Nikolić pobedio zato što je osvojio više glasova od Tadića. „Isto to samo malo drukčije“, što reče Vuk. Isto kao tvrdnja: da je apstinencija bila manja, izbore bi dobio Tadić. Reč je o prividnim odgovorima koji samo otvaraju pravo pitanje: Zašto su apstinirali oni koji su naklonjeniji Tadiću nego Nikoliću?
Da li neku pojavu može da definiše nešto što se nije desilo? Može, naravno. Tako izbore može da definiše visoka apstinencija. No, da li izbornog pobednika mogu da odluče oni koji nisu izašli na izbore ili oni koji nisu glasali tako da se zna za koga su glasali. E, ne može. Ovde se važe samo glasovi koji su dati onako kako izborni zakon nalaže. Dakle, moglo bi i to, dešavalo se, ali se danas ne zna nijedna zemlja u kojoj bi na izborima legalno pobeđivali oni koji nisu dobili najviše glasova (naravno, to ne znači da će vlast formirati oni koji su osvojili više glasova od drugih, pravila su tu drukčija). Doduše, bilo je u Srbiji i ad hoc pravila koja su nastala kraljevskom voljom onog čije ime nosi glavna beogradska ulica. Naš voljeni kralj smislio je tada da izbore dobija onaj ko osvoji manje glasova! Zamislite da danas vlast oformi koalicija partija koje su ostale ispod crte (manje od pet posto glasova).
Da li su beli ili šareni listići odlučili ishod izbora? Ma kakvi! Kao građani nisu mogli da utiču na tok događaja svojim glasanjem, ali oni to mogu svojim ne-glasanjem! Pa su tako Tadićeve pristalice htele da kazne svog miljenika time što nisu izašle na izbore. I vrhunac analitičarske logike: Tadićeve pristalice su svojim ne-glasanjem htele da pomognu Tadiću! Možda je i tako, ako politika kvari ljude, a posebno najviši položaji u politici.
FAMA O BIRAČKOJ KAZNI NEUSPEŠNE POLITIKE
„A onda su – ti i ti- poslali snažnu poruku o potrebi da se kazni arogantna vlast.“ I kao što se zna, Srbi, poznate kadije, počeše da kažnjavaju!
Partije koje su do sada činile vladajuću koaliciju dobile su više glasova nego na prethodnim izborima. I na njima je odluka o sastavu nove vlasti. Dakle, na parlamentarnim izborima nismo imali dominaciju retrospektivnog izbora, ali, kažu „analitičari“ i bivši insajderi, Tadić je izgubio izbore jer su ga građani kaznili zbog neuspešne politike. Nejasno je zašto bi građani abolirali političku stranku, a kažnjavali njenog predsedničkog kandidata. Zašto bi jednima opraštali, a drugog kažnjavali.
Čuli smo i objašnjenje (!?!): radi se o tome što su se u kampanji neke partije koje su bile u vladajućoj koaliciji ponašale kao da nikada nisu bile u vladi. Ovde se zaboravlja da bivša koalicija nije napravila dogovor o predizbornoj koaliciji koji bi ih obavezivao na predizbornu saradnju i paktiranje… Itd.
Da se razumemo, glasanje nije izjašnjavanje o protekloj vladavini, na izborima dajemo glas onima za koje pomislimo da će bolje od ostalih vladati u budućem vremenu. Građani ne glasaju na osnovu odgovora na pitanje „Šta ste uradili za mene u protekle četiri godine?“, već na osnovu odgovora na pitanje „Šta ćete uraditi za mene u naredne četiri godine?“. Nebitno je, pritom, da li dominira egocentrična ili sociocentrična evaluacija budućnosti. Naravno, da ne tvrdim da nema retrospektivnog glasanja, već samo to da je ono manjinsko, a da njegov obim izborna kampanja može da menja, da ga naduvava ili smiruje. Tu su i „analitičari“ sa svojim uticajem na formiranje javnosti, a oni su obično retrospektivci („Okamova britva“).
Autor je sociolog
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
