U novembru mesecu imali smo u kabinetu PPV-a sastanak sa jednim od direktora Mercedesa u vezi sa njihovom saradnjom sa Ikarbusom. Pored PPV-a i direktora Mercedesa, sastanku su prisustvovali i nemački ambasador u Srbiji, ministar finansija, ja kao ministar privrede, Siniša Mali i par savetnika. Ono što je nedvosmisleno rečeno na tom sastanku je da Mercedes nije zainteresovan za investiranje u Srbiji. Ni za investiciju, ni za privatizaciju bilo koje firme u Srbiji, pa samim tim ni Ikarbusa ni FAP-a, kaže doskorašnji ministar privrede Saša Radulović u svom blogu na sajtu B92.net

Ono što interesuje Mercedes je javno iskazana namera grada Beograda da kupi nove autobuse. Kako su Mercedesovi autobusi preskupi i ne mogu da prođu javni tender, ideja i pre rekonstrukcije Vlade je bila da Mercedes Ikarbusu umesto šasija koju je Ikarbus koristio, proda svoje šasije starije generacije sa sve motorom i prenosom, da Ikarbus nadogradi šasiju i da takav autobus bude ponuđen gradu Beogradu. Mercedes bi izvršio i kontrolu kvaliteta i autobus bi dobio Mercedesov znak.

Kratko smo pričali i o tome da je u drugoj fazi možda moguće da umesto gotove šasije, Mercedes šasiju isopruči u delovima, i da se onda šasija sklapa u FAP-u. Međutim, pošto su već bili posetili FAP, bili su prilično rezervisani oko ovoga. Takođe, nisu bili spremni da razgovaraju ni o tome da taj novi autobus preko Mercedesa nađe i neka treća tržišta. Bili su veoma jasni i po tom pitanju. Nemački jasni.

A onda stiže ova Tanjugova vest:

„Čuo sam da su neki rekli da Mercedes nikad neće doći u Srbiju. Boš je već otvorio fabriku u Pećincima, a za manje od mesec dana prvi srpski mercedes će se pojaviti na našim ulicama“, rekao je Vučić u obraćanju polaznicima Londonske komercijalne škole, koja danas obeležava trogodišnjicu rada u Srbiji.

To da Mercedes neće doći u Srbiju nije čuo samo od mene, već i od direktora Mercedesa, ali taj deo je prećutao.

„Ali pre svega njihov dolazak je važan da bi se promenila svest i odnos prema kapitalu, poslu i profitu“, istakao je on.

Onaj ko misli da je kupovina Mercedesovih šasija od strane Ikarbusa važna za promenu svesti u Srbiji, očigledno ima problem sa sopstvenom.

Da li grad Beograd treba da kupuje ove autobuse? Da li je upravo ova šasija najbolja za grad Beograd, ili nam možda trebaju niskopodni autobusi? Da li postoji potencijal baš za ove autobuse na svetskom tržištu? To bi bila neka od važnih pitanja na koja bi menadžment i inženjeri Ikarbusa i grada Beograda trebalo da daju odgovore. Međutim, za tu analizu ostaćemo uskraćeni. Zato što nikada nije ni sačinjena. Ministarstvo privrede je tražilo od Ikarbusa ove analize, i dobili smo neke analize troškova izrade jednog ovakvog autobusa, ali ne i bilo kakvu smislenu analizu tržišta, konkurencije i potencijala ovakvog partnerstva. A i šta će nam, kada imamo kabinet PPV-a da donese sve potrebne odluke. Od Feketića do Mercedesa, Katica za sve svojeručno već rešava sve što je potrebno. U skladu sa marketinškim potrebama naravno.

Najvažnije od svega je da možemo da pokažemo kako privlačimo investitore. Nema veze što se ovde ne radi o investiciji, ne radi o otvaranju fabrika, već o prodaji šasija. I nema veze što je sve ovo posao menadžmenta Ikarbusa, ne kabineta Aleksandra Vučića.

Srbija vodi promašenu ekonomsku politiku u poslednjih 10 godina. Ekonomsku politiku baziranu na javnoj potrošnji, uvozu, državnoj privredi, subvencijama, bacanju novca u bunar, korupciji, odsustvu smislenih reformi i večitoj nadi u strane investitore koji će preporoditi Srbiju. Ovo živo blato nas je koštalo ne samo tih 10 izgubljenih godina, već i 300.000 izgubljenih radnih mesta, uništene privrede, javnog duga na nivou 60% BDP-a i deficita koji ove godine a i naredne, prelazi 6%.

Naša nada u strane investitore kao spasioce Srbije je mitskih dimenzija. Od nje je možda jedino veća želja da izbegnemo suočavanje sa realnošću. I želja da se ne promenimo. Da sve ostane isto. A da nam nekim čudom bude bolje. Pošto nismo u stanju da se promenimo, logično je da su nam strani investitori jedino rešenje. Jer drugo nemamo. Oni su nam omiljeni neizrečeni izgovor zašto i nije tako strašno što se ne menjamo. Neko drugi će umesto nas. Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je naravno kapitalna budalaština. Svi investitori, domaći ili strani, posluju zbog profita.

Ako sami sebi ne pomognemo neće nam niko pomoći. Glavni fokus ekonomske politike mora da bude domaća privreda. Domaći privrednici. Domaći investitori. Domaću privredu čine sva privredna društva koja posluju u Srbiji, zapošljavaju u Srbiji i plaćaju porez u Srbiji, bez obzira na to da li su u vlasništvu građana Srbije ili stranih lica. Glavni fokus ekonomske politike mora da bude rasterećenje domaće privrede i stvaranje dobre poslovne klime za poslovanje. Najbolji način da privučete i strane investitore je da napravite zdravu državu i dobro poslovno okruženje za domaću privredu. Najbolji signal stranim investitorima je uspeh i profit domaćih firmi. Strani investitori su nam potrebni i oni su poželjni. Ali strani investitori su šlag na torti. Domaća privreda je torta. Nama je propala torta.

Car je go. Aleksandar Vučić nije dorastao poslu koji obavlja. Što i nije neka novina, jer sve od Zorana Đinđića ni jedan premijer koga smo imali, a bogam ni jedan PPV, nije bio dorastao poslu koji je obavljao. Aleksandar Vučić niti zna kakve su nam reforme potrebe, niti mu je u interesu da ih sprovede. Aleksandar Vučić ne želi nezavisne institucije sistema i nema nikakvo poštovanje za njih. One mu smetaju jer želi da donosi sve odluke sam iz svog kabineta. Na kraju krajeva on najbolje poznaje svoj narod, a i stručan je u mnogim oblastima. Recimo za akcije spašavanja ljudi zavejanih snegom uz zgodno prisutne kamere. Aleksandar Vučić drži medije pod kontrolom kabineta, da uređuje naslovne stranice tabloida, da odlučuje ko može da dođe na Utisak nedelje ili da li nam je potrebno Mentalno razgibavanje, jer su očigledno bitna poluga vlasti.

Aleksandar Vučić ne želi reforme, jer istinske reforme znače demontažu prazitskog sistema partokratske države i njenog ogromnog javnog sektora kao poligona za partijsko zapošljavanje i burazersku privilegovanu ekonomiju od koje i on i njegova stranka, a i druge stranke pre njega, žive. Parazitskog sistema u kome vašeg kuma postavite za direktora JP EMS. Ceh za sve to plaćaju građani Srbije. I činjenica je da on i nije sagradio ovaj sistem. Sagradio ga je njegov prethodnik. On ga je samo prilagodio sebi. Upravo zbog tog i takvog sistema, ogromna većina građana živi sve gore. I došli smo u situaciju da se raspadamo po šavovima. Parazit ubija sve zdravo u društvu. I ne obazire se na to što će na kraju da umre zajedno sa društvom koje ga hrani.

Istinske reforme znače uvođenje reda, domaćinsko ponašanje, odgovornost, rad, i sve to bez prenemaganja i velikog marketinga. I taj red vodi ka pozitivnoj selekciji: da nas vode najsposobniji. Ove istinske reforme očigledno nisu nikome potrebne, osim građanima Srbije. Nema besplatnog ručka. Nema lakih, trik rešenja. Marketing ne pomaže. Neće nas spasiti čuda. Moramo mi sami.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.