Mi ćemo nastojati da ih ohrabrimo da ono što proklamuju i nad čim lamentiraju počnu i da sprovode u praksi, kako u našoj budućoj saradnji ne bi bilo problema – ovim rečima Milan Krkobabić, potpredsednik PUPS i zamenik gradonačelnika Beograda, u razgovoru za Danas opisuje odnose u koaliciji SPS i PUPS, pri čemu ne odbacuje mogućnost da njegova partija pronađe i druge političke partnere, uključujući Srpsku naprednu stranku. Krkobabić, takođe, naglašava nezadovoljstvo socijalnom politikom koju kreira Vlada Srbije i zalaže se za primenu „beogradskog modela“ i na državnom nivou.

Šta građani mogu i treba da očekuju od države na poboljšanju životnog standarda u 2011?

– Građani Srbije su se dugi niz godina suviše oslanjali na državu i sada imamo inerciju kada radno sposobni ljudi razmišljaju na način „hajde da vidimo šta država može da uradi za nas“. Moj odgovor je da država nije tako jaka, nije ni bogata, i sve dok budemo smatali da će ona da rešava sve naše probleme, nećemo ni ići napred. Radno sposobni građani ne treba da očekuju pomoć države, i sramota je da je očekuju. Na njima je da se iskažu i dokažu u jednoj fer, otvorenoj utakmici. PUPS jeste socijalno utemeljena partija, ali to se odnosi na manjinu, na one socijalne grupacije kojima je istinski potrebna pomoć, kao što su penzioneri s niskim primanjima, trudnice, samohrane majke, deca iz ugroženih porodica, osobe s invaliditetom… Država ima obavezu da brine o njima. S druge strane, ona ne treba da bude poslodavac i da nalazi posao onima koji su, psihofizički, u stanju da rade.

Nažalost, država je u Srbiji i dalje najveći poslodavac i time podstiče mentalitet o kojem govorite.

– To su, opet, ostaci prošlosti. Privatizaciju ne samo da nismo završili, već idemo unazad, pa čak pojedina javna preduzeća uzimaju u svoje vlasništvo kompanije koje smo pre toga privatizovali, čime se država ponovo vraća na scenu. To je najveća glupost koja može da nam se dogodi. To je uništavanje ekonomije. Privatizacija mora da se završi, kompletno i što pre.

Šta sa socijalno ugroženim grupama?

– Tu ću uzeti za primer socijalnu politiku koju vodimo u lokalnoj samoupravi grada Beograda, koju kreira PUPS i za koju odgovara u potpunosti, po „vertikali“, naš kadar su direktori socijalnih ustanova, gradski sekretar i ja kao zamenik gradonačelnika. Naša politika je sledeća. Penzija je ekonomska kategorija. Koliko je čovek zaradio, koliko je uplaćivao, toliku penziju dobija. Najčešće, to je malo. E, tu se pojavljuje država, koja kaže „ko ne može da živi od svoje penzije, koja je ispod granice koju odredimo kao minimalnu za iole normalan život, postaje naša briga“. I tu se javlja taj novi oblik države koja interveniše, takozvana socijalna država. Mi smo u Beogradu, u kojem se obavlja gotovo 50 odsto privredne aktivnosti Srbije, upravo to odradili. Zaključili smo da oko 65.000 penzionera ima mesečnu penziju ispod 15.000 dinara, pa im na to godišnje dajemo 16.000, u četiri jednake rate. Imamo i programe besplatnog prevoza, obezbeđivanja školskog pribora socijalno ugroženoj deci, finansijske pomoći trudnicama i porodiljama…

Zašto ovaj model ne postoji na državnom nivou?

– Socijalna politika Republike Srbije se u potpunosti razlikuje od one u gradu Beogradu i predstavlja potpuno otaljavanje nekih činovničkih normi koje proizilaze iz zakona. Ne postoji celovit koncept permanentnog popravljanja kvaliteta života socijalno ugroženih grupacija. PUPS u celini i ja lično smo nezadovoljni načinom na koji se socijalna politika na nivou Srbije kreira i sprovodi. Ako nam građani u budućnosti budu dali poverenje, ono što sada radimo u Beogradu, moći ćemo da realizujemo na nivou države. Gradonačelnik Dragan Đilas i ja smo se pred Novu godinu dogovorili da stanje u socijalnoj politici na nivou Republike nije dobro i da ja u toku 2011. obiđem 20-25 opština kako bih im pomogao da primene koncept socijalne politike iz Beograda.

Ali, predsednik vaše partije Jovan Krkobabić je potpredsednik Vlade Srbije, zadužen za socijalna pitanja?

– Zastupljenost PUPS na republičkom nivou je simbolična. Mi tu imamo ulogu da realizujemo neke ključne stavove, poput onog iz Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, da je penzija ekonomska kategorija i da prati zaradu. Sve ostalo, nažalost, nije u našoj nadležnosti. To je delokrug Ministarstva rada i socijalne politike, kao i drugih političkih opcija.

Vi ste, dakle, u Vladi svedeni na „resor za penzije“?

– Ne, postoje drugi resori koji o tome odlučuju, mi smo zapravo korektivni faktor, koalicioni partner bez koga ova vlada ne može da funkcioniše, jer ne bi bilo skupštinske većine i koji ima zadatak da se najvažnija obećanja prema najstarijoj populaciji ispune. Dok u gradu Beogradu imamo sve instrumente da socijalnu politiku za kakvu se zalažemo i primenimo, u Vladi Srbije možemo samo da uputimo „drugarsku kritiku“.

Da li ovo znači da PUPS i vaš koalicioni partner SPS nemaju zajedničke stavove o nekim ključnim elementima socijalne politike?

– Velika je razlika između SPS i PUPS. U programskim načelima imamo sličnosti, ali hartija trpi sve. U praksi, sve je drugačije. Ako vidite polje delovanja SPS, ono je neka kombinacija Volstrita i Emirata. Osiguranje, bankarstvo, energetika, nafta i gas… S druge strane, polje našeg delovanja je zacrtala Majka Tereza. To su potpuno različite stvari, ali to je dobro. Mi se tu ne dodirujemo, ne sudaramo, nemamo razloga za sukob.

Ali, zar i oni nisu levičari?

– Jesu, ako se to svodi na lameniranje nad levičarskom idejom, nad Socijalističkom internacionalom… Ponavljam, hartija trpi sve. Ono što u programu neke stranke piše ne znači ništa ako na tome u praksi ne radite. Kao što je i ugledni politikolog Slaviša Orlović zaključio, jedina socijalno utemeljena partija na našoj političkoj sceni je PUPS.

Hoće li vam iz SPS-a zameriti na ovakvim stavovima?

– Nema razloga za to. Ako su nam polja delovanja tako različita, i saradnja mora biti sjajna. Sukobi, nerazumevanja postoje kod onih koji rade na sličnom ili istom poslu, pa se javlja konkurencija. Ovako, možemo da se ponekada sretnemo, da se pozdravimo i ništa više, ništa manje.

Dokle će PUPS biti u koaliciji sa socijalistima?

– Naša saradnja je do sada bila dobra. Mi ćemo nastojati da ih ohrabrimo da ubuduće, ono što proklamuju i nad čim lamentiraju, da pokušaju i da sprovedu u praksi. Onda neće biti ni nekog velikog problema, ni razloga za neku brigu…

Ovo što govorite baš i ne ukazuje da je između PUPS i SPS garantovano desetogodišnje partnerstvo, kakvo su Dačić i Tadić najavili između socijalista i demokrata?

– Ne, ne. SPS i DS su se svađali, pa su se mirili, a sada se vole. PUPS ne želi da se zaklinje na prijateljstva, od deset ili koliko god godina. Politika je realna, živa stvar. Mi na političkoj sceni nemamo ni prijatelje, ni neprijatelje.

Dakle, i eventualna koalicija sa SNS dolazi u obzir?

– PUPS poseduje izuzetno širok koalicioni potencijal i na sve partije gledamo kao na moguće partnere u realizaciji politike koja će doneti boljitak građanima.

Uključujući naprednjake?

– Apsolutno. Možda je ovo što govorim malo atipično za Srbiju, ali pojmovi „volim“ i „mrzim“ u sferi su emocionalnog i ne bi trebalo da se mešaju s politikom.

Razumevanje za Vučića

Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS, za političkog neprijatelja smatra Ivicu Dačića, zbog dešavanja iz 2008. oko formiranja gradske vlasti u Beogradu, ali ne i vas, mada ste i vi lično učestvovali u pregovorima zbog kojih se on oseća prevarenim. Zašto?

– Moj odgovor je jednostavan. On i ja nismo bili kućni prijatelji. Nismo kumovi. Mi iz PUPS ne gajimo takav odnos s ljudima s političke scene. Niti smo odlazili po tuđim kućama, niti smo davali obećanja, niti smo trgovali. Onog trenutka kada smo shvatili kuda ti pregovori idu, povukli smo ručnu i nismo dalje učestvovali u tome. Znate, naša politička scena je jako „izmešana“. Skoro svi su nekada bili i ministri i opozicija i saveznici i protivnici. Iz tih brojnih interakcija proizilaze i snažni emotivni odnosi. Ja zato mogu da razumem ljude koji otvoreno kažu da su prevareni, da su očekivali nešto, a onda je ispalo mimo dogovora… Nedostaje u srpskoj politici iskrenosti i dobrog vaspitanja.