Propoveda se da je Zapad istorijski antisrpski, da je tamo ubijen i Bog, da se okrenemo „majci Rusiji“. Zaokret na Istok pominje i premijer, a ruski ambasador obrazlaže u Skupštini Srbije prednosti evroazijske unije u odnosu na EU. Deo te strategije je i najavljivanje mogućeg pomilovanja za Radomira Markovića, šefa Miloševićeve DB, i medijska satanizacija SPO i mene, najvećih žrtava Miloševićevog režima i najupornijih zagovornika evropske Srbije – kaže u intervjuu za Danas Vuk Drašković, predsednik SPO.

Koje to snage u Srbiji nastoje da nas odvrate od EU? Mislite li i na predsednika Nikolića?

– Evropski put Srbije blokiraju nereformisane službe bezbednosti i sve njihove političke i duhovne filijale u zemlji. Što se tiče predsednika Nikolića, on daje signale i levo i desno, ali nema njegovog čvrstog proevropskog opredeljenja. Zalaganje njegovog glavnog savetnika Olivera Antića, da Radomir Marković bude pomilovan, razlog je za veliku strepnju. Ako predsednik Nikolić pomiluje komandanta državnog terorizma iz vremena Miloševića, on još lakše može pomilovati Legiju, Gumara, Zvezdana Jovanovića, a u Moskvi na takav scenario čekaju Mirjana Marković, Veljko Kadijević, Dragan Filipović Fića i mnogi još. S razlogom sumnjam da bi snagama koje bi prekinule evropske integracije Srbije, srušile Briselski sporazum, obustavile započeti proces borbe protiv kriminala i pljačke naše države, bili opet potrebni eskadroni smrti. Upozorio sam na takvu opasnost i, po komandi, postao medijska i politička meta. Tobože, od mene su očekivali da budem u neprijateljstvu sa Aleksandrom Vučićem i njegovom strankom, jer je to obaveza “prave opozicije”.

Molim vas da to pojasnite?

– Zbog toga što sam najavio moguću koaliciju SPO sa strankom Aleksandra Vučića, epigoni DB vode medijsku i političku harangu protiv mene. Čine to oni isti ljudi koji su, kad je počinjen masakr na Ibarskoj magistrali, tvrdili da je to bila saobraćajna nesreća i da budvanskog atentata na mene nije ni bilo, nego da sam pucao na sebe samoga. Savetuju, javno, Vučića da ne prihvata saradnju sa SPO. Oni su, eto, uplašeni za imidž njegove stranke, a plaču zbog toga što se sudi Miroslavu Miškoviću, samo što im nije postao slavska ikona. Ovo sve je veoma logično. SPO, za kojeg govore da i ne postoji, uzbunio je javnost zbog planiranog pomilovanja Radomira Markovića. Uplašili smo DB i ponovnim zahtevom za otvaranjem tajnih dosijea i predlogom da Vlada počne pregovore o članstvu Srbije u NATO. Njihov strateški cilj je da nestanu SPO i Vuk. Moj strateški cilj je da nestanu oni.

Ali, SPO je opoziciona stranka. Zar nije logično da budete opozicija i Vladi i SNS?

– Srbija u EU, primena Briselskog sporazuma, nova kosovska politika, evropske reforme, obračun sa kriminalom… Ovoj politici stranke Aleksandra Vučića ne mogu i ne želim da budem opozicija, jer ne mogu da, u ime opozicionog bedža, budem protiv temeljnih ciljeva stranke koju vodim, protiv svih žrtava i u ljudskim životima koje je SPO podneo u bici za evropsku Srbiju, za Srbiju na Zapadu. Da se recimo Vučić i SNS zalažu za članstvo Srbije u nekakvoj azijskoj uniji, bili bismo žestoka opozicija. Ne razumem, zaista, opoziciju koja tvrdi da niko, sem njih, nema pravo da evropeizuje Srbiju. Takvu priliku su imali punih 12 godina. Završili su je na kosovskim barikadama protiv Evrope, a mene satanizovali jer sam se, snažno i javno, usprotivio takvoj politici.

Nije li prirodno da, kao opoziciona stranka, budete kritičar i kontrolor vlasti?

– Biti kritičan i biti protivan, to nisu isti pojmovi. Kritični smo i to snažnije od onih koji govore da podržavaju Briselski sporazum, ali da ga oni, da su još na vlasti, nikad ne bi potpisali. Mi tražimo brže i radikalnije sprovođenje Briselskog sporazuma, prihvatanje stvarnosti da mnogo više od polovine članica UN danas priznaju nezavisnost Kosova, tražimo punu normalizaciju svih odnosa sa Kosovom, bez formalnog priznanja nezavisnosti. Tražimo, uporno, demontažu službi bezbednosti, i civilne i vojnih, otvaranje svih tajni o zločinima, zločincima i pljačkašima Srbije. Tražimo, eto, i pregovore o pristupanju NATO, iako je to danas jeretička priča za većinu u Srbiji, ali se nadam da će proevropske snage ubrzo razumeti da je upravo članstvo u NATO sigurna brana od moguće ukrajinizacije Srbije.

Da li se Rusija najviše protivi članstvu Srbije u NATO?

– Oni to i ne kriju. Kao da im nije u interesu da u NATO, gde se sve odluke donose konsenzusom, imaju i Srbiju, državu koja nije nikada u svojoj istoriji bila protiv Rusije. Konačno, Moskva ima strateške odnose sa tim istim NATO, a u Alijansi su Bugarska, Rumunija, Mađarska, Češka, Slovačka i baltičke države, a sve su, za razliku od Srbije, uz samu granicu Rusije. NATO je svuda oko Srbije, a žuri i Crna Gora. Sve ovo u Moskvi znaju, ali “bratskoj Srbiji”, i u sferi ekonomske i energetske saradnje, ispostavljaju račune koje nisu ispostavili “bratskoj Bugarskoj”, recimo. Volim Ruse, i to ne krijem. Srbi vole Ruse. Većina Srba, međutim, ne voli da im ni onaj koga vole zamračuje kuću i zavrće uši. Dosta je, nažalost, u današnjoj Srbiji onih kojima to ne smeta, pa to i traže. Zapad ili Istok? Demokratija ili despotija? Taj dramatični sukob traje još u Srbiji. Duže od dve decenije zalažem se za Srbiju na Zapadu. Zbog toga sam, ponavljam, ovih dana izložen istim hicima nerasformirane i nereformisane DB, kao i pre 13 godina, posle atentata u Budvi.

Kakvi su to hici?

– Posle budvanskog atentata na mene, u junu 2000, kad je SPO bio vodeća stranka antimiloševićeve koalicije DOS, koju je i formirao, DB i neki čelnici DOS sklopili su strateški sporazum o političkom ubistvu SPO i mene…

Koji čelnici DOS?

– Reći ću, budite strpljivi. Lansirali su priču, u koju je Srbija poverovala, da atentata nije ni bilo, i da sam ja, zbog političkih poena, osam puta pucao u sebe! Tome su dodali i laž o pustošenju Beograda od strane SPO, o deobi stanova i lokala. Narod je poverovao. Tako je politički ubijen SPO i otvoren prostor za stvaranje petooktobarske koalicije DOS-DB-Legija-Zemunci, koja je poništila sve za šta smo se borili od 1990. do 2000, i koja je, nažalost, kasnije, kad je shvatio grešku, života koštala i Zorana Đinđića.

Niste odgovorili na prethodno pitanje?

– Čestitajući građanima Srbije 2001. godinu, Đinđić je rekao: “Ne znam šta je naš veći istorijski trijumf, da li poraz Slobodana Miloševića ili rušenje SPO.” Ovi, kojima smeta što SPO još postoji, ovih dana govore i pišu: “SPO ne postoji, otkud sad oni?”. Ako nas nema, što paniče? Zašto se mobilisala tolika politička i medijska vojska protiv jednog “pokojnika”? Opet se spominju stanovi i “pustošenja Beograda” od strane SPO. Sve su to laži. Istina je da je SPO u najtežem vremenu, za vreme NATO bombardovanja, odlično vodio Beograd.

Funkcije

Da li ste sa Aleksandrom Vučićem razgovarali i o funkcijama za SPO? Recimo, da budete ambasador u SAD?

– Nismo ni pričali o tome. SPO se bori za ono što je skuplje od bilo koje i bilo čije funkcije. Za Srbiju na Zapadu, a ne crnu rupu na Balkanu.