Stvaranje reformskog tima

Baviti se izborima kad nije jasno kako ćete se grejati, to je besmisleno,“ rekao je u julu 1999.

Đinđić je odmah po petooktobarskom promenama definisao prioritete i način rada vlade koju je trebalo da formira. Njegove ideje su projektovale idealne okvire: „Ona mora da bude čista, u njoj ne sme da bude niko ko, na primer, telefonskim pozivom može da zaustavi neki postupak“. Sudstvo je trebalo da bude očišćeno, i sa ljudima od kredibiliteta; posebno da javnost kroz medije kontroliše eventualne zloupotrebe vlasti. Ovo će se kasnije, u novinama koje budu finansirali protivnici DOS-a upravo dovesti do paradoksa.

Zaokupljen reformskim ciljevima

Đinđić je smatrao da je DOS izgubio tu osnovnu ideju promena već nedugo posle 5. oktobra. „Mandat nije sam dobijen radi vršenja vlasti, već pre svega za promene“. Đinđićeva koncepcija promena bila je da se delimično ide ivicom zakona, jer je bilo nemoguće promeniti pravni sistem koristeći samo sredstva postojećeg pravnog sistema. Mi imamo neki zakonski okvir, ali osećaj pravde je platforma sa koje neko pravo može da se dovede u pitanje. Drugo mi nismo dobili podršku da upravljamo zatečenim stanjem nego da menjamo. Ulaskom u saveznu i republičku vladu mi smo izgubili revolucionarni zamah ne samo defakto nego i politički, jer smo prestali da govorimo o programima i promenama, a počeli smo da govorimo o nestašicama i da praktično pokazujemo da ćemo malo bolje nego socijalisti da radimo ono što su oni radili, da krpimo i presipamo iz šupljeg u prazno. Srećom to je bila prolazna faza. Đinđić je smatrao da bi bez izbora, koji su se očekivali 24. decembra, DOS izgubio svoju misiju. Izbore je video kao korak u pravcu promena.

U objašnjenju prioriteta nove vlade, on je istakao da se vlast mora definisati kao servis a ne interesna grupa, kao i da je nužno da se mentalno redefiniše odnos vlasti i naroda. Đinđić je takođe bio svestan da ga na čelu te vlade čeka pravi rat protiv kriminala i mafije, definisanje prava i smanjenje pritiska administracije. Njegova ideja je bila da je upravo bio dobar momenat za sveobuhvatan proces modernizacije srpske države.

Đinđić je bio svestan, a to je i govorio, da nijedna istočnoevropska vlada koja je započela tranziciju nije preživela prvi mandat, ali je radio na svemu što bi osiguralo novu vladu da ostane u sedlu i posle sprovedene tranzicije. Znajući da je opšti problem tranzicionih vlada u Istočnoj Evropi bila nekompetentnost, koja se ogledala u vođenju ekonomije, odnosno kroz razne afere, naročito u privatizaciji društvenih preduzeća, Zoran Đinđić je preuzeo akciju okupljanja što kompetentnijih ljudi za svoj reformski tim. Učestvovati „u postavljanju demokratske pravne države u Srbiji, to je izuzetna privilegija, izuzetna čast i vi ostajete upisani u istoriji“, isticao je Đinđić. Smatrao je da će kompetentni ljudi koji priđu vladi biti zadovoljni što učestvuju u postavljanju temelja moderne države. Posebno je očekivao srpske eksperte iz inostranstva. Njegov moto je bio: „Izazov je veliki, ali ako uspete počast je velika. Nema velikih poslova bez velikog rizika. Ovo je veliki rizik.“ Sa druge strane da bi zadovoljio političke aspiracije svojih saboraca iz DOS-a, njegova zamisao bila je da se liderima stranaka DOS podele potpredsednička mesta u novoj reformskoj vladi.

U periodu pred formiranje vlade Đinđić je bio zatrpan pismima sa predlozima iz raznih institucija za kandidate za razna rukovodeća mesta. I dobronamerni, i poznanici, i potpuno nepoznati, pisali su mu objašnjavajući stanje u njihovim institucijama i predlažući personalna i druga rešenja. Sam budući premijer nije se interesovao za pitanja kadrovske kombinatorike u MUP-u ili u Resoru DB. Paradoksalno, on se okrenuo potpuno drugim temama, za koje je verovao da su životnije i potrebnije za naciju, nego da razmrsi to zmijsko klupko. Budući premijer kao da nije imao živaca da se bavi sa nečim što je kasnije ispalo osnovni problem nove vlasti: Miloševićevim nasleđem u bezbednosti. Sa ove distance vidi se da je to bila ključna greška u tom momentu. Sa druge strane, bilo je nejasno na koji bi način bili izabrani pravi kadrovi, kada je MUP sa RDB-om bio ogorčen protivnik opozicije sve te godine. Kome bi to premijer mogao da pokloni poverenje da vodi i reformiše ove institucije u takvoj realnosti? Grupa ljudi oko predsednika SRJ Koštunice smatrala je da vodeće ličnosti u tim resorima ne treba menjati iz, navodno, državnih interesa brzo i preko noći. Tako je nekima od njih omogućeno da paktiraju i biraju stranu, abolirajući na taj način svoju prošlost.

Kao premijer, potpuno zaokupljen drugim pozitivnim, reformskim ciljevima, Đinđić nije zadugo shvatao veličinu ovog problema. Kriminal, policija i državna bezbednost – bili su prožeti i isprepleteni u Srbiji do neslućenih razmera. Budući premijer nije imao nikakvu realnu polugu moći, na primer, nekakvu drugu jedinicu da razoruža i raspusti JSO, pohapsi ljude iz DB-a i druge koji su bili u kriminalnom polusvetu, i tako ukloni opasnost od sebe.

Novi saziv republičkog parlamenta je konstituisan 10. januara, a odmah sledećeg dana Đinđić je održao prvi sastanak sa kandidatima za sastav Vlade. On je kao mandatar izložio svoju koncepciju. Predložio je 16 ministarstava, sekretarijate, izlagao načelnu koncepciju i proceduru dolaženja do nje. Tražio je da se odrede prioriteti, šta će se uraditi u prvom mesecu, šta u šest meseci, šta za godinu dana. Nastavio je o zapošljavanju: „Ne dovodite u ministarstva rodbinu i partijske drugove. To mora da radi nezavisna komisija“. Zatražio je da o kadrovima, „postavljanju i smenjivanju direktora u prosveti, energetici, zdravstvu i kulturi“ odlučuje Vlada, a ne resorni ministri. Obrazložio je to činjenicom da smo mi „široka koaliciona vlada“ i da ne sme biti „sumnje u ministrovo odlučivanje“, odnosno da ne sme biti stranački obojeno. Posebno je upozorio svoje ministre: „Niko ne može da radi ništa van Vlade. Nema nikakvih primanja u upravnim odborima i privatnim firmama, nigde van Vlade. To se odnosi na vašu rodbinu“. Novi muk je izazvao i sledeći njegov zahtev: „Svi morate prijaviti svu svoju imovinu“.

FORMIRANjE VLADE

Dvadeset drugog januara Zoran Đinđić, lider DS i mandatar za sastav vlade Srbije, kompletirao je svoj kabinet, a imena novih potpredsednika i ministara u novoj srpskoj vladi saopštio je nešto ranije na sastanku Predsedništva DOS, čiji su se članovi, kako je rekao za dnevni list Blic, složili sa njegovim izborom. Potom je trebalo da Đinđić Skupštini Srbije podnese svoj program promena. Nova Vlada, planirano je, imaće 7 potpredsednika i 17 ministarstava. Kabinet Zorana Đinđića imaće više potpredsednika nego i jedna vlada do sada, tumačili su mediji. U privremenoj Vladi bilo ih je dvojica, a u prethodnoj Vladi Mirka Marjanovića petorica.

Dvadeset petog januara 2001. započela je rad Vlada na čijem je čelu bio dr Zoran Đinđić. Nova Vlada trebalo je, kako je najavio Čedomir Jovanović, šef poslaničkog kluba DOS, „da bude efikasna i ekonomična“. Zbog toga je ukinuto 7 ministarstava, koja su mahom objedinjena.

Nešto kasnije, uvidelo se da u ovom sastavu nedostaju neki segmenti političkog i društvenog života, pa je tako premijer krajem maja te godine najavio rekonstrukciju republičke vlade. Planirano je da za 2-3 meseca u Vladu uđu po jedan predstavnik muslimanske i albanske nacionalne manjine, kao ministri bez portfelja. „Izabraćemo ljude koji će predstavljati nacionalne zajednice a ne neku partiju. Pošto već imamo Mađara kao potpredsednika Vlade, ulazak albanskih i muslimanskih predstavnika u kabinet označio bi kraj nacionalnih sukoba“ – istakao je Đinđić i dodao da će, osim ta dva ministra, Vlada dobiti i ministra za zaštitu životne sredine i raspolaganje prirodnim resursima. Nove izmene u Vladi uslediće veoma brzo, jer će neki od potpredsednika otpasti zbog afera, potom zbog napuštanja DSS-a, tako da će sredinom 2002. godine doći do rekonstrukcije Đinđićeve vlade.

Kada je postao premijer, Zoran Đinđić je razvio brzinu i energiju kakva se retko viđala na srpskoj političkoj pozornici. Televizije je svojim nastupima i intervjuima prosto progutao, uselio se u sve domove i približio svakom, ljudi su navikli na njegovu sveprisutnost. Nijedan lider iz republika nekadašnje Titove Jugoslavije nije se za tako kratko vreme (ako je uopšte) iz jedne potpuno gubitničke pozicije, iz jedne potpuno pregažene i zapuštene zemlje, toliko lično približio ljudima koji dominiraju međunarodnom zajednicom. Premijer Đinđić je svakodnevno upućivao ponešto pozitivno ljudima, u do tada mračnoj Srbiji. Slao je poruku da mu je stalo do toga kako obični ljudi žive.

Ova vlada imala je, čini se, više otvorenih i kompleksnih pitanja nego ijedna druga na svetu: nerešen status jugoslovenske federacije – što je otežavalo sklapanje dugoročnih međunarodnih sporazuma i onemogućavalo donošenje novog Ustava; nerešen status Kosova i Metohije, što je onemogućavalo zaokruženje sistema i otežavalo donošenje Ustava Srbije. Korenite sistemske promene bilo je teško sprovoditi bez ustavne osnove, a novi Ustav je bilo nemoguće doneti zbog otvorenih pitanja federacije s jedne i nerešenog pitanja Kosova i Metohije, s druge strane. Bilo je neophodno zameniti jedan društveno-ekonomski sistem drugim, odnosno sprovesti tranziciju. Industrijski i infrastrukturni kapaciteti razoreni su u ratu NATO protiv Srbije 1999. Posebnu teškoću predstavljala je međunarodna finansijska izolacija nastala posle 10 godina sankcija i višegodišnjeg prekida u vraćanju dugova međunarodnim poveriocima. Nisu postojale finansijske rezerve za intervencije države: plaćanje zaostalih obaveza, subvencije u poljoprivredi, podsticaj izvoza. Saradnja sa Haškim tribunalom bila je čvrst uslov međunarodne zajednice, a Beograd nije imao strategiju saradnje sa ovom institucijom.

Istorijska misija

Uslovi i potencijal za reformu su bili tanki i Zoran Đinđić ih je bio svestan. On je to u više svojih nastupa i objasnio. Srbija je propustila veliki investicioni talas posle pada Berlinskog zida; zatim trend informatičkih tehnologija kompjuterske industrije, kao i relativno dobru ekonomsku situaciju u svetu nekoliko godina pred događaje u Srbiji. Složena politička situacija i nasleđe Miloševićevog režima stvarali su atmosferu da će se uvek nailaziti na minska polja bez obzira na pravac reformskog kursa. Đinđić je bio svestan iscrpljenosti ljudskog resursa u Srbiji: ostarela nacija, perspektivni mladi ljudi odavno van zemlje, oni koji su ostali iscrpljeni. Sve u svemu: malo raspoloživog potencijala za reformsko naprezanje.

Kada je postao premijer, Zoran Đinđić je u više navrata u javnosti ukazivao da nije došao na to mesto da bude popularan već da obavi istorijsku misiju „uvođenja reda u Srbiji“. On je bio svestan činjenice da je onaj ko uvodi red i potpisuje nepopularne mere, uvek i sam nepopularan. Štaviše, u tradicionalnoj podeli na reformiste i konzervativce ovakav nastup mogao je samo da donese nepopularnost i određen rizik. Ipak, nije bilo sagovornika koji nije primećivao njegovu energiju i optimizam i pored dugotrajnog radnog dana i iscrpljujućih putovanja.