„Predsednik Tadić je u govoru u fondaciji Fridrih Ebert, 27. juna 2011, rekao da misli da se sa Kosovom napravi sporazum sličan nemačko-nemačkom sporazumu iz 1972. godine. To bi značilo de fakto priznanje Kosova“, napisali su Bejer i Šokenhof u autorskom tekstu za list Frankfurter algejmajne cajtung (FAZ), ujedno ističući da međutim „nije dovoljno da se tako nešto kaže samo u Berlinu“, već da „to mora da postane zvanična politika Beograda“.

S druge strane, kako je Danasu rečenu u kabinetu predsednika Srbije, Tadić je u tom govoru „spomenuo da u vezi s Kosovom postoji, između ostalih, i takozvani model dve Nemačke, ali nikako poput rešenja za koje se zalaže“. Srpski predsednik je tada poručio da Srbija očekuje status kandidata za članstvo u EU i, ubrzo nakon toga, početak pregovora o pridruživanju, ali da neće menjati stav o nepriznavanju samoproglašene nezavisnosti Kosova.

Bejer, poslanik CDU i izvestilac Bundestaga za Srbiju i Crnu Goru i Šokenhof, zamenik šefa poslaničkog kluba CDU-CSU, napisali su za FAZ zajednički autorski tekst u kojem su obrazlagali stav kancelarke Angele Merkel da Srbija nije ispunila uslove za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Konstatovali su da je „hrabra politika“ predsednika Tadića zaslužna za hapšenje i izručenje haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića, kao i za poboljšanje dobrosusedskih odnosa Srbije. Ipak, kako ocenjuju, „od leta ima lomova u Tadićevoj hrabroj politici“.

„Jedan od tih lomova je i izjava ministra spoljnih poslova (Vuka) Jeremića, koji je reagujući na izveštaj i preporuke Evropske komisije rekao da Srbija ne misli da promeni politiku prema Kosovu“, navode funkcioneri CDU ističući da nastavak dijaloga Beograda i Prištine „nije dovoljan“ i da „Srbija mora da promeni svoju politiku prema Kosovu“.

„Srbija mora da obezbedi i učini sledeće: Kfor i Euleks moraju da mogu da se slobodno kreću i po severnom delu Kosova i onda kada su pratnji kosovsko-albanskih graničara. Paralelne strukture (sud u Mitrovici i komunalne vlasti koje su nastale na ilegalnim izborima 2009.) moraju biti uklonjene. Osim toga, Beograd mora da normalizuje svoj odnos sa Kosovom i dokaže to u konkretnim koracima“, poručuju Bejer i Šokenhof, zaključujući da Nemačka „to ne može da prihvati, a pogotovu ne kada se radi o pregovorima za ulazak u EU“.

Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, ističe za Danas da nemačka javnost u ovom trenutku dosta pažnje poklanja srpskoj kandidaturi za članstvo u EU, koja je sinoć bila na dnevnom redu sastanka šefova diplomatije zemalja članica Unije. Međutim, navodi Simić, trenutno se stvari veoma brzo menjaju kada je reč o situaciji na severu Kosova, „pa ćemo videti u kom se pravcu kreću evrointegracije Srbije“. Prema njegovim rečima, nemačke vlasti neće „podizati prečku“ Srbiji oko kandidature, odnosno u stavu Berlina se u ovom momentu ništa neće promeniti.

Što se tiče plana za uređenje odnosa Srbije i Kosova po modelu „dve Nemačke“, Simić podseća da je tu ideju inicirao upravo Nemac, Volfgang Išinger, jedan od trojice međunarodnih posrednika u ranijim pregovorima o statusu Kosova. Međutim, Vlada i Skupština Srbije su 2007. odgovorili negativno.

„Kamo sreće da srpska strana tada nije odbacila taj plan u 14 tačaka, koji je bio napravljen tako da se problemu pristupi iz nemačkog iskustva, jer bi situacija sada sigurno bila drugačija. Ono što se nije promenilo je da Nemačka i dalje podržava taj predlog“, zaključuje Predrag Simić.

Sve osim formalnog priznanja

SR Nemačka i DR Nemačka, jedna prozapadna članica NATO, druga u sovjetskom Varšavskom paktu, nastale cepanjem jedinstvene nemačke države posle Drugog svetskog rata, normalizovale su svoje odnose nizom sporazuma, od kojih je najvažniji onaj iz 1972, kojim je dogovoreno da će dve zemlje razvijati dobrosusedske odnose i garantovati nepovredivost međusobnih granica. Dve Nemačke su 1974. razmenile stalne predstavnike, a 1987. šef istočne Nemačke Erih Honeker boravio je u prvoj zvaničnoj poseti zapadnoj Nemačkoj. Ipak, dve države formalno nisu priznale jedna drugu.