Pa, ipak, poklonio sam dve strane iz romana, jer su mi objasnili da tako finansijski pomažem protest. Za sve treba novca, pa i za pritisak na sistem. Dakle, vodili su me čisto pragmatični ciljevi, navodi pisac Slavoljub Stanković razloge svog priključivanja Inicijativi „Ne da(vi)mo Beograd“ učešćem u knjizi „Čiji grad?!“

*Koja su vaša očekivanja od protesta Ne da(vi)mo Beograd?
– Ne očekujem ja ništa od tih mladih ljudi nego od nadležnih organa koji ozbiljno kasne sa tim famoznim istražnim radnjama i sankcijama spram odgovornih lica. Trebalo bi da kažem „eventualnim sankcijama“, ali i golim okom je vidljivo da se te noći dogodilo sr…e, pa se ne bih zamlaćivao floskulama kako ne treba da vršimo pritisak na sudstvo, policiju i tako to.

*Šta bi mogla da bude ključna tačka da ovaj uži protest preraste u masovni pokret?
– Ne treba nama nikakva ključna tačka. Treba neko da se zaključa. Meni, kao običnom građaninu, jednostavno ne odgovara da se pravi cirkus od javnog posla. Kad zovem policiju, ona mora da se odazove. Ako ne dođe, povuci-potegni, ja moram da preuzmem izvršnu vlast. To se zove anarhija. Ovi mladi ljudi su zrelo reagovali i mirnim protestom podsećaju izvršnu i sudsku vlast šta im je posao. Zaista, građani za primer. Opet, verujem da je opoziciji zgodno da svaki ovakav i sličan propust vlasti iskoristi za svoje ciljeve, iako su na izborima jedva prošli. Tako da su ovi mladi ljudi u vrlo nezgodnoj situaciji. A i mi pisci sa njima.

*Da li će pitanje „koji su idioti rušili noću“ prekriti mrak?
– Onda će morati da nam se ispriča i neka bajka. Da lepo zapapimo.

*Zašto su se pisci tek sad oglasili i mislite li da ima dovoljno jakih kritičkih glasova među intelektualcima. Možete li, zapravo, da uporedite kakva je spremnost intelektualaca danas da se angažuju, u odnosu na neka prošla vremena?
– Neki pisci su se i ranije izjasnili. Ali, bez mistifikacije, većina nas smo tu zato što su nas urednik i izdavač pozvali, a mi se odazvali. Ako gledamo po snazi poruke, sigurno bi više koristi imali od estradnih zvezda. No, ti mladi ljudi su izabrali da i na ovaj način pokažu za šta i kako se oni bore.
Nekada ste imali intelektualce obrazovane u duhu kritike svega postojećeg i državni aparat zasnovan na tajnim službama. Dakle, čista filozofija i čista policija, u čistom i čestom dijalogu. Danas to više nisu tako čista posla. Kapitalizam i demokratija su, po meni, dva suprotstavljena pojma. U simbiozi daju oksimoron, poput drvene peći. Kapitalizam je surovo uređenje. Ako želite da živite u njemu, morate da trgujete. To je suprotno pojmu intelektualca. Čak i kad to nećete, tržište vas „proda“. Zato imamo „njihove“ i „naše“ intelektualce. Tržište, to je strelište slobodne misli.

*Imaju li svrhu javne rasprave kada je projekat Beograd na vodi odobren specijalnim zakonom?
– Taj projekat je mnogima projektil preko koga se lansiraju u javni prostor. Ja se rukovodim onom da „kad stari pas zalaje, valja videt’ šta je“. Slušao bih starije. Na primer, srpskog i francuskog akademika Vladimira Veličkovića.

*Kako komentarišete izložbu „Necenzurisane laži“ i ocenu Maje Gojković da je ona moderno postavljena – konceptualna umetnost, tipa Marina Abramović?
– Malo se stalo sa pričom o izložbi, pa da pojačamo… Nešto slično je bilo organizovano i u Podgorici. Suštinski, cilj izložbe je da se o njoj priča. Ona je, pak, sredstvo za promociju aktera. U tom smislu shvatam i istup te političarke. Sadržaj izjave, kao ni same izložbe, nije zaista bitan, samo treba izazvati što burnije reakcije. Što bi Nušić rekao, agitacija. I šta će biti finale? Grandiozna informacija o broju posetilaca. Tako je, svojevremeno, jedna starleta dobila nagradu na Sajmu knjiga u Puli. Znate koliko je to naslovnih strana?
Mislim da naša javnost izuzetno potcenjuje domaće političare. Oni su izvrsno edukovani komunikatori koji jako dobro plasiraju sebe na političkom tržištu. Političari su isto roba, poput, recimo, krastavaca. Ako ih nema u medijima, buđaju na polici. Zato krastavac mora da plati oglas, a političar da, eto, skandalizuje izjavom. Mi posle krastavac pojedemo, a sa političarem ne znamo šta ćemo. Shvatate koliko je teško prodati takvu robu, a mi je kupujemo dvadeset šest godina? E, toliko su oni dobri u komunikaciji.

*Da li je sled zbivanja oko projekta Beograd na vodi inspirativan za vas kao pisca i koji književni rod bi prema vašem mišljenju bio najpogodniji?
– Kad prolazim pored spomenika Nikoli Pašiću, prisetim se nekih činjenica. Baja je sa svojom klikom obezvredio državne obveznice koje su seljaci dobili kao ratnu odštetu iz Prvog svetskog rata, a onda je ekipica batica otkupila sve te hartije i, gle, obveznicama skočila vrednost. NJegov sin se sankao usred leta tako što bi celo brdo pokrio solju. Bajin pulen Puniša Račić dobio je sudsku presudu po kojoj je potomak cara Lazara, e da bi legalno sekao šume oko manastira Lazarice… Vi biste verovali piscu koji ovo napiše?
Ne znam ko bi zatvorio novine, isključio TV, skinuo se sa neta i otvorio knjigu sa istim tim likovima. Ja ne bih. A moram svakodnevno da prolazim Trgom Nikole Pašića… Kažite vi meni koji je to žanr.

Ja i Ne-Ja

*Šta mislite o tome što aktuelna vlast demagoškom zamenom teza tvrdi da nevladine organizacije koje se protive projektu Beograd na vodi koče razvoj i modernizaciju glavnog grada?
– Kod Fihtea ima ta podela svega na Ja i Ne-Ja. To je sve što postoji. Posle trista strana mučne borbe oni se spoznaju i postanu jedno. E, tako kod nas ima neki Vlada i neki Ne-Vlada, i oni se, na kraju, uvek spoznaju. Zato mladi ljudi napuštaju našu filozofiju.