Broj od 250 narodnih poslanika ne odgovara postojećem broju birača. To Narodnu skupštinu čini jednim od brojnijih predstavničkih tela u Evropi, što je nesrazmerno njenim demografskim karakteristikama. Konačno, jedina zvanična inicijativa za promenu (dela) Ustava jeste 304.580 potpisa koje je SNS predala Narodnoj skupštini 2012. godine predvođena Tomislavom Nikolićem, aktuelnim šefom države, da se prepolovi broj narodnih poslanika.

Zakonodavna funkcija parlamenta treba da bude unapređena promenama ustavnih normi, kojima je zahtev za narodnu inicijativu i učešće građana u legislativnom procesu previsok. Suprotno evropskim principima i dostignutim standardima, iz demografski i politički neobjašnjivih razloga, Ustav iz 2006. predviđa da je neophodno 30.000 potpisa građana (umesto ranijih 15.000), kako bi se ostvarilo pravo predlaganja zakona, odnosno 150.000 potpisa građana (umesto ranijih 100.000), kako bi se ostvarilo pravo predlaganja promene najvišeg pravnog akta. Imajući u vidu značaj participacije građana u procesu konsolidacije demokratskog poretka, važno je da se vrate prethodna ustavna rešenja, koja su daleko manje restriktivna.

Takođe, u zakonodavnom postupku trebalo bi ukinuti pravo predsednika Republike da parlamentu vrati zakon na ponovno razmatranje, imajući u vidu parlamentarni karakter političkog sistema Srbije, koji bi trebalo dodatno učvrstiti izmenama postojećeg ustava.

Izborna funkcija Narodne skupštine treba da bude promenjena u kontekstu promene čitavog političkog sistema i, posebno, horizontalne podele vlasti. U konkretnom slučaju, to znači da politički sistem Republike Srbije treba da bude čisto parlamentarni, sa ceremonijalnom ulogom šefa države (kako to aktuelni ustav i nalaže) uz ukidanje direktnog izbora predsednika Republike. Umesto toga, u Ustav treba uneti odredbu da „predsednika Republike bira Narodna skupština“, imajući u vidu da je sistem u kome se šef države sa ceremonijalnim ovlašćenjima bira neposredno izuzetno skup, nelogičan i atipičan za parlamentarne političke sisteme, te da predstavlja plod manjkavog kompromisa političkih aktera iz 2006. godine.

Konsekventno, ovakva promena u nadležnostima Narodne skupštine dovela bi do značajnog pomeranja političke moći isključivo ka Vladi Srbije kao nosiocu izvršne vlasti i predsedniku Vlade kao ključnom subjektu u političkom sistemu Srbije. Time bi se sprečila previranja na relaciji predsednik – Vlada, kao i sve negativne posledice kohabitacije koje smo iskusili u periodu 2004. do 2008. godine. Ovakve promene trebalo bi da budu praćene i promenom čitavog seta izbornih zakona, nakon inkluzivne javne rasprave o najboljim mogućim rešenjima. Jedina alternativa ovom rešenju jeste značajno pomeranje političkog sistema ka prezidencijalnom, uz veća ovlašćenja i ulogu predsednika Republike, ukoliko za to postoji široka politička saglasnost.

Imajući u vidu da u političkoj i stručnoj javnosti postoji vrlo intenzivna, mada ne uvek i javna debata, o tome kada i kako izvršiti postupak promene postojećeg Ustava Republike Srbije, trebalo bi iskoristiti početak pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom i, u kontekstu neophodnosti usaglašavanja domaćeg pravnog okvira sa evropskim, pokrenuti neodložno inkluzivnu javnu raspravu o promenama Ustava. Ovu raspravu bi trebalo da inicira upravo Narodna skupština, kao najviše predstavničko telo građana opunomoćeno da promeni, donese i proglasi amandmane na postojeći ili novi ustav u celosti, i to u ovoj godini, kada se obeležava 210 godina moderne srpske države. To je dobra prilika da građani dobiju ustav kakav zaslužuju.

Autor je zamenik predsednika Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji