Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Jučerašnji odlazak predsednika pred zgradu suda ispred koje glađu štrajkuju oni koji su uzeli stambene kredite u švajcarskim francima, suočavanje njegove savetnice za medije sa predstavnicima medijskih udruženja, „čišćenje“ biračkog spiska, ali i nedavno nuđenje opoziciji da ga ona pogleda i ispravi nepravilnosti koje uoči, neki su od poteza predsednika države koji otvaraju pitanje da li on na posredan način izlazi u susret zahtevima opozicije, iako direktno sa njima neće da razgovara.

Pritom treba imati u vidu da je podršku štrajkačima prva dala opozicija *otišavši u subotu pozvavši građane u šetnju do njih i time ne neki način „stavila šapu“ na njihove glasove i podršku u budućnosti.

Stefanović smatra da je odgovor na naše pitanje potvrdan. On kaže da je Vučućeva namera da kao kralj Aleksandar ukine „nepotrebne posrednike“ između njega i građana i nastavi sa uzurpacijom države, praveći ogoljenu diktaturu.

– Posebno je važno reći da ovo nije problem samo zbog toga što on nema ama baš nikakva ovlašćenja već što on nema nikakvu nameru da to reši, što se moglo čuti u razgovoru sa građanima ispred suda. Naime, on je samo ponovio poznato naprednjačko obećanje „Radićemo, rešićemo“ i da banke neće popustiti, kao da to ti ljudi ne znaju. Država svojim zakonom mora da reši taj problem ili sud i SNS pokazuje da nema nameru da ga reši već sedmu godinu. Vučić nikad ne bi ni pomislio da trči pred sud i smiruje ljude lažnim obećanjima da nema velikog nezadovoljstva naroda i masovnih protesta i on jeste nateran na to, kao i da se odrekne Jutke, Simonovića i Babića. To je rezultat pritiska građana na bahatu vlast – navodi Stefanović.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević pak misli da ni na koji način Vučić ne izlazi u susret nikome niti ulazi u bilo kakav dijalog. Milivojević ne smatra dijalogom to predsednikove savetnice sa predstavnicima novinarskih udruženja jer je njena poruka bila da su novinari takozvanih opozicionih i nezavisnih medija mnogo ostrašćeni i da mrze vlast.

– Vučić apsolutno pokušava da pobegne od ključnog zahteva svih protesta u Srbiji a to je obezbeđivanje normalnih, ravnopravnih i fer izbornih uslova i oslobađanje i otvaranje glavnih medija komunikacije Pinka i RTS-a. Svi ostali zahtevi proizlaze iz ovih. Bežanje od odgovora na ta dva zahteva on brani time da neće da razgovara sa čovekom koji se zove fašista Obradović, neće sa čovekom koji se zove tajkun Đilas, neće sa katarskim hongkongškim plaćenikom Jeremićem. Tim odgovorom ne da ne prilazi dijalogu nego dva koraka beži od njega. Otkud njemu pravo i ideja da se bavi time i da prosuđuje da li je neko fašista, lopov, plaćenik, velikosrspki nacionalista i ostalo. On time otvara sezonu lova na opoziciju i što je još gore na svako drugo kritičko mišljenje – smatra Milivojević.

Kako dodaje, Vučić u poslednja dva dana igra na dva fronta. Prvi je odlazak kod štrajkača kao deus eks mahina, odnosno neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. „On te ljude do utorka „umrtvljuje“ jer će oni čekati kako će to da reši predsednik – objašnjava Milivojević.

– Ali on paralelno igra i na drugom frontu. Priziva nasilje iako za to optužuje druge. To mogu objasniti kroz metaforu da on pogotovo povodom Đilasove posete Americi, a preko tabloida i političkih uvlakača, priziva „mejdan na Majdanu“. (Majdan je trg u Kijevu, gde su se 2014. odigrale velike demonstracije, na rubu građanskog rata i promenjena vlas, prim.nov.) Načinom komunikacije priziva mejdan na majdanu samo što je kod nas Tašmajdan. Kako to čini, tako što tabloidi dižu tenziju. Prvog dana su naslovi u tabloidima bili „Đilas otišao u SAD da tamo traži pomoć da ruši vlast“. Ili „Đilas priznao da u SAD dogovara haos u u Srbiji“. Narednog dana je stepen više „Đilas bi da ubija. Iz Amerike preti nasiljem i žrtvama“ ili „Opasan plan đilasovaca, sprema se Majdan u Srbiji“. Nisam primetio, možda grešim i ako grešim ja se izvinjavam da Đilas u Americi priziva nasilje. Uz to sagovornici Đilasa su svi oni koji su najradosniji gosti kada dođu u Srbiju da razgovaraju sa Vučićem – zaključuje Milivojević.

Povezani tekstovi