Foto: FoNet Nenad Djordjevic

Ja se s tom orijentacijom slažem. Protiv sam sadašnjeg položaja Srbije koja se klati između Zapada i Istoka i pod ruskom komandom, tobože sve zarad spasavanja Kosova i srpskog nacionalnog pitanja. Zastupaju sveobuhvatnu regionalnu saradnju, te slobodne granice, što bi bio ključ za otklanjanje balkanskih sukoba. Nisam imala razloga da takav poziv ne prihvatim, pa sam novoj organizaciji zažela uspeha u daljem radu ocenjuje u razgovoru za Danas sociološkinja Vesna Pešić, u odgovoru na pitanje o tome šta je značilo njeno prisustvo na osnivanju GDF, organizacije nastale usled nezadovoljstva članova PSG zbog izbora Sergeja Trifunovića za novog lidera.

*Kako vidite nastupe Sergeja Trifunovića sa pozicije predsednika PSG, ali i u načelu?

– Nisam sigurna da je važno komentarisati Sergeja Trifunovića kome se prohtelo da postane političar, meni se čini, onako, više iz njegove hirovitosti i entuzijazma za građanske proteste. O tome govorim, zato da ne ispalo da izbegavam vaše pitanje. Sergej Trifunović bi morao dosta da uči ako ga politika zaista interesuje i ima nameru da u njoj trajnije ostane. Nemam pojma šta su njegove namere, ja mislim da će on ostati glumac, a za sada je pasionirani protestant. Za tekuće proteste su popularni glumci dobro došli. NJihov angažman ohrabruje građane, naročito u manjim mestima u kojima je situacija uvek opasnija. On je otišao malo dalje od toga i upao u problem zato što je lupio u visoku politiku bez dovoljno znanja i poznavanja situacije, ali i načina govora. Tako se desio onaj ispad u Novom Sadu. Precenio se, jer on ništa ne zna o vojvođanskom pitanju. Što je ubrzo i sam shvatio. Smatram da mu nije bio potreban ni sukob sa Nenadom Čankom i ono nesuvislo vređanje na samom protestu. Sergej ne poznaje njegovu političku biografiju u kojoj je zabeležena borba za autentičnu autonomiju Vojvodine, a otcepljenje nikada nije zagovarao. Bio je veliki antiratni borac, i ja to ne zaboravljam. Ne vidim šta se Sergeja ili mene tiče šta radi Čanak i zašto neće da izađe iz koalicije u tamošnjoj gradskoj skupštini. Valjda je i Čanak slobodan građanin da misli i vodi politiku koju hoće. Po meni u Srbiji danas i u vlasti i u opoziciji, ima mnogo problematičnijih političara od Nenada Čanka.

*Smatrate li pozitivnom po javni interes ulogu Saveza za Srbiju u političkom životu?

– To je teško pitanje u kontekstu veoma siromašne političke ponude koju danas imamao. Ima mnogo stranaka, svaki dan niču nove, što stvara utisak da je ponuda velika, a politički pluralizam razvijen. Ali nije tako, jer su efekti tih organizacija mali i nedovoljni za promenu autokratskog režima. Nemamo više nijednu veliku stranku, zato su ujedinjena popularna. Delimičan razlog je vidljiva iscrpljenost aktivnih političara, dok je suštinski uzrok u samom društvu koje ne stiže do politike zbog velikog ceđenje novca iz privrede i društva, te siromašenja građana. To je dovelo mnoge građane u situacije u kojoj mogu da prežive samo od Vučićeve vlasti i trpe sve, ili da odu iz zemlje. To je rezultat njegovih reformi. U stvari, Savez za Srbiju je iznuđen raspadom političkih stranka u Srbiji, kao i neuspehom novih pokreta da se afirmišu i zadobiju značajniju podršku. Ni sam Savez nema veliku podršku. Zapravo nema jake opozicije koja bi ozbiljno uzdrmala Vučićevu vlast. Protesti su za neke, pre svega, obrazovanije građane, postali jedina nada, dok političke organizacije, uključujući i Savez za promene nisu uspele da afirmišu jasnu alternative koju bi građani široko prihvatili. I da je ima, pitanje je kako bi ona stigla do širokih slojeva društva, s obzirom na besomučno uništavanje institucije i ograničenost medijskih sloboda. Nezgoda je i to što prethodna generacija političara neće da se povuče i prepusti prva mesta mlađoj srednjoj generaciji koja se afirmisala u parlamentu i na druge načine. Ima odličnih mlađih muškaraca i žena, koji treba da preuzmu vođstvo, ali da bi se to desilo, moraju u sopstvenoj organizaciji da dižu revoluciju. Jasno je da Savez i prethodna generacija političara ne uživaju podršku građana, pa se tako javio taj raskorak između građanskih protesta i političara koji ne uspevaju da uspostave političko vođstvo, reprezentativnost i empatiju sa građanima. Gotovo svi političari nemaju dovoljnu podršku, naprosto nisu dovoljno popularni, ili dovoljno poznati, i u većini imaju loše ocene u anketama. To je veliki problem, što je delom rezultat samih tih političara, a delom i njihove permanentne demonizacije koju sprovode Vučićevi tabloid.

*Da li se slažete ili smatrate izlišnim kritike koje se odnose na nacionalistički karakter SZS?

– Moja politička biografija i uverenja, nemaju nikakve veze sa ovim konzervativnim, antimodernim, antievropskim i nacionalističkim likovima u Savezu za Srbiju. Nisu svi jednaki u Savezu, niti podležu ovom opisu, ali uglavnom je preovladava nacionalistička matrica. Naravno, to ne bi bio problem da je samo moje mišljenje, već mi se čini da su se građani dosta promenili i sada očekuju mnogo više, nego što su nekada imali i osvojili sa Demokratskom strankom. Problem je što Savez za Srbiju, iako veoma „nacionalan“, to jest nacionalistički, nije uspeo da zadobije značajniju političku popularnost. To znači da je negde omašio i da ne čuje potrebe građana, ili da ne stiže do njih. Ipak je iznikla svest kod obrazovanijih ljudi, to poručuju protesti, da nacionalizam ne vodi nigde. Šta bi tu vredela kritika pojedinih stranaka u Savezu? Kako bismo mogli da „popravimo“ bilo koga od njih, mada oni ne nude sebe, već vladu nestranačkih ličnosti. I tu opet stoji veliki znak pitanja, jer prethodno treba srušiti vladajući režim. Pozicija „nemamo drugog“, pa moramo glasati za njih, izgleda ne rešava problem zato što Savez nije uspeo da preotme glasače i značajnije ošteti vladajući kliku. Naravno, oni računaju na slobodne medije, pa kad ih narod čuje i pokažu prevaru vlasti, situacija će se promeniti. A to je na dugačkom štapu i neizvesno. Sloboda medija nam je potrebna kao civilizacijska vrednost, građani su toga svesni i zaista se vidi da je sazrela svest u Srbiji, da se više ne može živeti u bezakonju i medijskom teroru, i da bez vladavine prava, nema izlaza i boljeg života. Za mene je to glavna poruka građanskih protesta.

*Kako vidite ocene još jednog novoformiranog građanskog fronta, koji okuplja lokalne organizacije sa Ne da(vi)mo Beograd kao inicijatorom, da ukoliko se nastave pokušaji preuzimanja demonstracija od strane SzS i njenog lidera Dragana Đilasa, da preti opasnost osipanja ili potpunog gušenja građanskog bunta protiv režima?

– Veoma uvažavam lokalne organizacije, koje jedine u sebi nose i modernu levu ideju koje odavno nema u Srbiji. Tu su se okupili novi i požrtvovani ljudi, koji kreču od životnih teškoća građana i socijalne pravde. Moj je utisak da oni imaju izvestan otklon od velike politike. Ako je tako to bi ograničilo njihov uspeh i domet. Ni te organizacije nisu izašle sa svojim političkim idejama, a ima je dosta. Obećale su da će se objediniti i napraviti Građanski front, ali taj proces nije gotov. Bežanje od politike, kako su dosada činili, nije rešenje. Politika kao javna delatnost koja je uzbudljiva, važna i neophodna i kojoj vredi posvetiti život ne mora da znači da političari moraju da liče na nemoralne i lažljivčine na koje smo navikli. U pravu su da nam takvi ne trebaju i da s njima neće da sarađuju. Nije uobičajeno da je odnos građana i političara toliko negativan da lokalne organizacije brinu da političari ne upropaste proteste. Možda, ali ja ne verujem da će se to dogoditi. Toliki razlaz politike i građana signalizirao bi patološku situaciju. Ta netrpeljivost prema politici, kao i nepremostiva podela na političare i građane ne vodi nigde. Kada smo devedesetih Đinđić, Drašković i ja vodili tromesečne demonstracije, nismo imali takve probleme, delili smo slike i ljubili se sa građanima.

*Kako vidite ishod građanskog bunta? Da li bi on mogao do dovede do pada režima?

– Kad krene masovno nezadovoljstvo, to jeste put koji vodi ka promeni vlasti. Po mom poznavanju takvih situacija, to sa autokratijama ne može iz cuga i jednim udarcem da se izvede. Ta će borba da potraje. Opozicija mora da se obnovi, moramo da imamo jak stranke koje su stalno na terenu, koje imaju jasne ideje o alternativi, o budućnosti Srbije, i koje su sposobne da osvoje izbore. Prevrat je ponekad moguć u određenim uslovima, ali i za to je potrebno sposobno vođstvo i niz drugih povoljnih okolnosti. DOS ne bi uspeo da sruši Miloševićev režim da nismo imali inteligentnog stratega, odličnog organizatora i vizionara kakav je bio Zoran Đinđić. Potrebni su i povoljne okolnosti. To se odnosi na spoljašnju podršku opoziciji i promenama koje bi ona planirala. A i režim i njegove službe moraju da pucaju iznutra, da labave i otkazuju poslušnost. To je situacija „otvaranja unutrašnjih vrata“, da se neka vrata negde otvore iz samog režima. Sve to mora da se poklopi, što su retke situacije. Sada je važno održati proteste što duže, kako bi stigli do onog ojađenog naroda i kako bi se afirmisali novi političari koji bi se stekli popularnost i poverenje na protestima. Ako ih nema, onda da pružimo još jednu šansu sadašnjim i bivšim političarima Demokratske stranke, jer koliko god da ta stranka grešila, a njeni ljudi su u Savezu, bila je bolja od ove vlasti.

Demonstracije nisu dovoljno masovne da se Vučić zabrine

*Kako komentarišete reakcije Vučića na proteste?

– NJegova reakcija je dosta uzdržana, naravno da službe prate šta se događa, rade svoj posao i o tome izveštavaju, ali dosada nije bilo režiranih napada, sem možda onih vešala. Reakcija je, dakle, uglavnom uzdržana, ali to je zato što demonstracije nisu dovoljno masovne da bi se Vučić zabrinuo. Da se u Beogradu skupi pola miliona ljudi koji traže njegovu ostavku, to bi bila drugačija situacija. Onda ne bi bilo da Vučić neće da uspostavi kontakt sa nezadovoljnim građanima i da čuje njihove zahteve.

Povezani tekstovi