Zakon o restituciji na „čekanju“

Jedno od najisticanijih predizbornih obećanja odlazeće Vlade, koje se po intenzitetu „zalaganja“ za neophodnost njegovog ispunjavanja može meriti čak i sa „legalističkom“ pričom o donošenju novog Ustava, jeste Zakon o restituciji, odnosno povraćaju imovine oduzete posle Drugog svetskog rata. Glasnogovornik ostvarenja te misije ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić, najavljivao je pune tri godine usvajanje tog zakona – u stilu „samo što nije“.

SPO i Srpska liga traže povlačenje zakona

Beograd – Srpski pokret obnove i Srpska liga za povraćaj imovine zatražiće danas od Vlade Srbije da povuče svoj predlog zakona o restituciji i da omogući usvajanje zakona za vraćanjenje otete imovine u naturi. Predsednik Srpske lige Vladimir Lešić smatra da Vladin predlog zakona ne donosi pravično, brzo i najekonomičnije rešenje, kao i da je taj predlog „nakaradan“.

– Nećemo pristati na rešenja koja predviđa Vlada jer ne želimo da država zaduži kompletno stanovništvo Srbije tako što će oduzetu imovinu vraćati kroz obveznice – rekao je Lešić juče na pres konferenciji u SPO, ističući da se procenjuje da je vrednost oduzete imovine između 40 i 50 milijardi evra. Lešić je rekao da predstavnici porodica kojima je oduzeta imovina traže da učestvuju u izradi i sprovođenju zakona o restituciji i istakao da su njima oduzimana materijalna dobra, a ne obveznice i da tako treba i da im se vrati. Predstavnici Srpske lige za povraćaj imovine su na izbornoj listi SPO.

Predizborna trka, međutim, često pomuti pamet političkim takmacima, te se oni ponašaju kao da se onima kojima se obraćaju, takođe, to događa. Tako ministar, zadužen, između ostalog, i za zakonsko regulisanje ispravljanja greha iz prošlosti, ponovo pokreće priču o usvajanju zakona na „čekanju“. Da li će se ovog puta nacrt zakona zaista i naći sutra pred članovima Vlade, kao što je najavljeno, i nije toliko bitno pitanje jer zakon nema gde dalje da se uputi, s obzirom na to da srpski parlament ne postoji. Dakle, kako sada stvari stoje, usvajanje, a što je još bitnije primena tog zakona sačekaće novu političku garnituru i novi saziv parlamenta. Prolongiranje njegovog donošenja za vreme trajanja mandata ove Vlade, kao i eventualno usvajanje nacrta pred njen sam kraj, možda se i može tumačiti kao „mudar“ marketinški potez, jer neće ražestiti poreske obveznike od čijih para treba da se finansira povraćaj imovine (procenjuje se da bi taj iznos mogao da dostigne i 50 milijardi evra!), a ni one kojima bi trebalo da se nadoknadi. Za njih je ipak bitno da se nešto pomera u tom pravcu.
Rok za prijavljivanje za povraćaj ili nadokandu oduzete imovine istekao je polovinom godine. Kada je Republička direkcija za imovinu saopštila preliminarne rezultate, svi su bili iznenađeni jer je broj prijava bio tri puta veći od očekivanog – više od tri stotine hiljada. Nakon isteka roka od nekoliko meseci, koliko je toj službi bilo potrebno da obradi sve podatke, iznenađenje je još veće. Naime, konačni podaci ukazuju da je ta direkcija primila čak sedam stotina hiljada zahteva građana za vraćanje nacionalizovane imovine, što može da govori da u Srbiji gotovo da ne postoji porodica čijim članovima komunistička vlast nije otuđila svojinu. Direkcija je, mđeutim, izdala oko 104 hiljade potvrda po Zakonu o evidentiranju oduzete imovine. Sada se od Poreske uprave očekuje da u narednom periodu izračuna koliko je zaista od građana Srbije imovine oduzeto nakon Drugog svetskog rata i kolika je njena vrednost koja proizlazi iz podnetih zahteva.
Zahtevi građana Srbije najviše se odnose na vraćanje zemljišta, i to za 36.148 parcela, zatim 29.286 njiva, 14.698 građevinskih zemljišta i 10.563 kuće. Traži se i 8.049 oduzetih poslovnih prostorija, 5.267 stambenih zgrada, 1.223 salaša, 958 mlinova, 796 fabrika, 290 hotela, 122 rudnika, 88 bioskopa, 726 grobnica, pa čak i tri broda. Od pokretne imovine zahteva se nadoknada za oduzete životinje, inventar, poljoprivredne mašine, mašinsku opremu, novac, oružje, prevozna sredstva, umetničke predmete i hartije od vrednosti. Građani potražuju i predmete iz domaćinstva, kao i oduzete patente.
Zakon o restituciji mora odrediti i način vraćanja oduzete imovine, odnosno da li će se ona vraćati u naturi ili u hartijama od vrednosti, ili će se ići na kombinaciju i jednog i drugog, u slučajevima u kojima je to moguće, a smatra se da bi se placevi i zemljišta mogli vratiti odmah, a tamo gde je to neizvodljivo, kao što je u slučaju stanova i fabrika – u izdavanje obveznica s dužim rokom otplate.