Vladajuća partija je kao onaj čovek koji pada s tridesetog sprata, pa na petnaestom kaže da je još uvek sve u redu. Iako leva koalicija stalno ističe da je osvojila najveći broj poslaničkih mandata na proteklim parlamentarnim izborima, to je još uvek manje od broja koji je u prošlom sazivu osvojila sama SPS.
Čuvena izjava ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića: „Kako možete da me pitate o tome kad Hilandar gori“, dobila je novu parafrazu: „Kako možete da razmišljate o izborima kada status Kosova (i Metohije) nije razrešen“. O tome će se, sledi nastavak, razmišljati nakon 10. decembra.
Nikola Samardžić Osnivanje Saveta za brendiranje Srbije, na predlog ministra trgovine, sticajem prilika podudarilo se s izveštajem Saveta za borbu protiv korupcije o privatizaciji C Marketa. U izveštaju je ukazano da su „mnogi učesnici u postupku privatizacije vršili brojne zakonske prekršaje koji su doveli do toga da jedna uspešna kompanija doživi ekonomski sunovrat i nestane sa tržišta pripajanjem trgovinskoj mreži, kojom je raspolagala Delta“.
Gospodine predsedniče, Nedavno ste ispratili studente i mlade stručnjake na usavršavanje u Austriju, pozivajući ih da odande donesu etiku rada, jer „to je ono što je Srbiji danas više nego potrebno“. Pomenuti donosioci radne etike zahtevaće Vašu dvostruku pažnju: ne samo zbog značaja same teme, već i zbog realne opasnosti da im neće biti pružena očekivana podrška.
Poslednjih dana u javnosti su pored standardnih tema regiona najviše pažnje pobudili izveštaji o okupljanju takozvanih neonacista u Novom Sadu. Neke je policija uhapsila, neke sud osudio. Neke grupe, na primer iz Poljske i Slovenije, nisu mogle da pređu granicu Srbije.
Grupe mladih sa imenima poput nacionalni stroj i sličnih impresivnih oznaka fenomen su savremenog sveta koji ne treba promatrati samo kao produkt predgradske supkulture, već i kao produkt demokratskog društva slobodne ekonomije, gde se u čuvanju osnovnih ljudskih prava gubi granica dozvoljenog i nedozvoljenog.
Odbornici vladajućih stranaka 10. septembra usvojili su Plan detaljne regulacije Unutrašnjeg magistralnog poluprstena sa automobilsko-tramvajskim mostom „Ada Ciganlija“. Time su usvojili smrtnu presudu viziji gradonačelnika Branka Pešića (1973) Živorada Kovačevića (1982) i Zorana Đinđića (1997) da se gradi evropski Beograd sa metro-sistemom, a deci Beograda, i njihovoj deci, uskratili mogućnost da u 21.
Posle antifašističkog skupa i neonacističkog ispada u Novom Sadu, u državnim institucijama i političkim vrhovima višestruko je iskazana nesposobnost ili nepostojanje želje da se fašistički virus prepoznaje i iskorenjuje iz sopstvene sredine, a naročito da se ozbiljno i odgovorno prihvati činjenica da u Srbiji već dugo egzistiraju uslovi koji pogoduju da taj virus izazove epidemiju.
Milija Milovanović Poslednjih nekoliko dana fotografije sudije Okružnog suda u Beogradu Živote Đoinčevića preplavile su medije, baš kao u vreme njegovog spektakularnog hapšenja tokom, sada već istorijske, korčaginovski udarničke policijske akcije „Sablja“. I to slučajno, baš one iste, propagandno zastrašujuće i razoružavajuće, policijski pravnosnažno osuđujuće fotografije jednog sudije uhapšenog, između ostalog, i zbog toga što je „za novac puštao kriminalce iz zatvora i što je kao pripadnik Zemunskog klana učestvovao u atentatu na premijera Đinđića“, koje su svojevremeno obišle svet.
Ovih dana javnost je obaveštena da je Republička direkcija za imovinu uputila predlog Ministarstvu kulture Srbije da se bombardovanim zgradama Generalštaba u Ulici kneza Miloša ukine status spomenika kulture kako bi ta „lokacija bila prodata po veoma visokoj ceni“.
Bili smo ponosni što naš glavni grad čuva dve uspomene na slavne bitke iz I i II svetskog rata: prva je Meštrovićev Pobednik na Kalemegdanu, koji svojim pogledom ka vrhu Cera trajno asocira na prvu savezničku pobedu koju je izvojevala srpska vojska u Prvom svetskom ratu; druga je Dobrovićev Generalštab koji obrazuje kanjon Sutjeske iznad Nemanjine ulice u Beogradu i tako trajno asocira i čuva istorijsku uspomenu na prelomnu bitku u NOR-u protiv nemačkog fašističkog okupatora i njegovih slugu-satelita.
Mislio sam da će neko pozvaniji od mene da se oglasi povodom nebuloznih primedaba B. Pavićević (Danas, 5. oktobar) na sasvim pristojnu kritiku Dragane Bošković objavljenu povodom novosadske predstave Magbeta u izvođenju golih „neviđenih glumaca“ nekog tobož slavnog nemačkog pozorišta.
Prošlo je pola godine od eksplozije podmetnutih bombi na prozoru Dejana Anastasijevića, novinara beogradskog nedeljnika Vreme. Do danas se ne znaju ni imena bombaša ni mogući motiv napada. Sumnjivi su svi, izuzev onih devedeset i nešto odsto stanovnika koji nemaju bombu i ne znaju kako se ona aktivira.
Gordana Logar Da nije raspisana milionska nagrada za otkrivanje prebivališta Ratka Mladića i Radovana Karadžića i da nije bilo neke vrste „bontonskog“ uputstva Vlade Srbije – da se prilikom pregovora s kosovskom stranom, a koji nisu oni glavni (kao jučerašnji na primer) već na pojedinačne teme, mora demonstrativno, valjda napustiti sala ako bez posredništva Unmika progovore predstavnici privremenih kosovsko-albanskih institucija – protekla nedelja, opšte uzev, bila bi u sloganu Piksija i fudbala – umor! Doduše Piksi je rekao: „Umoran sam“, pa se to ne odnosi na pojedince ili većinu pojedinaca u Vladi i Narodnoj skupštini koji uredno ponavljaju iste stvari dok u pozadini bratski dele profitabilna mesta, na vladajućoj lestvici sve u nameri da svakako ostanu na vlasti, a ako moraju i da odu ne bi praznih džepova, bankovnih računa i sefova.
Mr Dragan M.Kostić Age quod agis.
(ŠTA RADIŠ, RADI – KAKO TREBA)
Iz Danasa od 10. oktobra 2007. saznajemo: „Predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Srbije Vojislav Koštunica sastali su se juče u Beogradu sa predsednikom Upravnog odbora kompanije Gazprom Aleksejom Milerom.
Dodikova krilatica o Republici Srpskoj kao boljem dijelu Bosne i Hercegovine polagano pada u zaborav.
Ni premijer je više ne upotrebljava svjestan da to u ovom trenutku ne bi bilo produktivno. Jedna za drugom redaju se afere remeteći imidž entiteta koji je apsolutni vladar Republike Srpske svojim samouvjerenim stavom pokušao naturiti puku i javnosti.
Goran Babić Navodno da je S. Ž., malo prije smrti, u jednom razgovoru rekao kako „ne može biti slobode dok postoji pamćenje“. A on je znao šta je sloboda jer je bio zatočenik nacističkog koncentracionog logora, a znao je i šta je pamćenje jer je bio glumac, onaj koji pamti sve svoje uloge.
