Ko rano rani dve sreće grabi, poslovica kao da je osmišljena za Dragana Ilića koji svakog jutra ustaje čak u pet časova da bi zajedno sa Goricom Nešović budio Srbiju u „Dizanju“ na radiju B92, emisiji koja već godinama slovi za najslušaniju.
Šira javnost ga je upoznala još pre više od jedne decenije, kada je sa Draganom Mojsijem stvorio kultnu radijsku emisiju „TV manijak“. Odnedavno je i na televiziji počeo da vodi šou „Pametnjakovići“. Jedan je od autora i kultnog dokumentarnog serijala „Sav taj folk“.
Da li je lepše raditi na televiziji ili na radiju?
– Radio je moj prvi izbor i velika ljubav. To je vrsta talasa koja ljude zabavlja, ali ne zatupljuje. Uz radio možete da vodite normalan život, radio ga oplemenjuje, možete da kuvate, jedete, vodite ljubav, vozite, dok televizija čoveka stavlja u potpuno pasivan položaj. Televizor ubija druženje – objašnjava Ilić.
Da li je u Srbiji 5. oktobar 2000. godine doneo očekivane promene na polju kulture?
– Niko normalan to nije ni očekivao, mada je postojao razumljiv idealizam. Promene muzičkog ukusa se ne dešavaju sa političkim promenama. Iskreno rečeno, na tom polju je neuporedivu ulogu odigrao festival Egzit. On je uporno i kontinuirano nudio drugačiji koncept zabave, muzike i drugi sistem vrednosti. Uopšte, turbo folk je dobar primer iluzije da političari treba da igraju ulogu roditelja, a mediji ulogu škole. To jednostavno nije moguće. Da bi vaša deca gledala filmove, morate da ih naučite da idu u bioskop. Deca će čitati ukoliko ih naučite da je čitanje OK. Mogu da gledaju TV program, a roditelji su tu da im pomognu da shvate ono što ne razumeju. Odigrala se samo mala promena, u kulturološkom smislu. Umesto turbo folka, promovisan je etno, navodno „umetničkiji“ pravac sa lažnom idejom afirmacije naše tradicije. Zato je „Lane moje“ himna tog kontinuiteta sa turbo folkom.
Koji je recept za rekordnu slušanost jutarnjeg programa „Dizanje“ s obzirom na to da je radio još u prošlom veku izgubio bitku sa televizijom?
– Nisam siguran da je radio izgubio rat. Radio je u kritičnim trenucima bio pouzdan i brz izvor informacija. Na muzičkom planu je digitalni radio vratio radio pravim muzičkim konzumentima. Mislim da je radio ipak uspeo da se transformiše i pronađe svoje mesto. Jutarnji programi su takvi segmenti gde radio prija više od televizije, tako je i sa popodnevnim programima, dok ljudi dolaze sa posla i slušaju radio u kolima. Recepta za dobru radio emisiju nema, samo je radio takav medij gde se iskrenost čuje, a Gorica i ja se super kapiramo i dobro zezamo. Naporno je svakog jutra ustati, ali čim krene program počinje ta hemija.
Postoji li emisija na televiziji koju ni TV manijaci ne mogu da odgledaju do kraja?
– Ne mogu da govorim u Mokijevo ime, ja mogu da gledam gotovo sve, osim informativnih hvalospeva. Najgluplja su mi saopštenja koja čitaju spikeri, kao u Severnokorejskoj televiziji, to je nizanje dnevnog političkog marketinga. Kada ih puste da sami govore, onda je malko zanimljivije.
Jednom ste rekli da bi zbog pravljenja emisije „TV manijak“ trebalo duplo da vam se računaju godine radnog staža, s obzirom na to kakav sve program gledate. Dokle ste stigli u realizaciji te ideje?
– Ovom prilikom molim gospodina Krkobabića da ima u vidu beneficirani staž za TV manijake, prilikom pregovora sa MMF-om o reformama penzionog fonda. Ukoliko se dokaže da sam doživeo posledice izloženosti TV programu u Srbiji tokom gotovo 15 godina TV manijaka, lepo dobijem invalidsku prevremenu penziju. Problem je što nisam član PUPS-a.
Kako ocenjujete kvalitet programa na srpskim televizijama, a kako u regionu?
– Nema tu velike razlike. Reper za poređenje ovde je uglavnom HRT, koji je dvojajčani blizanac RTS-a već dvadeset godina, samo malo bogatiji brat. Ostatak programa je definisan komercijalnim principima, a polako nestaje ona VHS gerila sa lokalnih TV stanica, koja je tehnički bila primitivna, ali je nosila neki pečat lokalne sredine i bila autentična. Javni servisi su postali državne institucije. Nacionalna televizija je nalik na ministarstvo, ali i više od toga, ona postaje deo nacionalnog identiteta, kao crkva ili vojska. Plašim se da ponovo gledamo TV programe koji služe političkim i ekonomskim interesima elite, kao devedesetih godina.
Da li u Srbiji ima više „Pametnjakovića“ ili onih koji samo vole da pametuju?
– „Pametnjakovići“ su pokušaj ekranizacije omiljene srpske discipline- pametovanja. Bliska aktivnost je blejanje. Ovde ima masa stručnjaka koji se razumeju u ama baš sve, a „Pametnjakovići“ takođe promovišu princip saradnje u rešavanju problema. Takođe – verujem da ne postoji suvišno znanje. Svako znanje je korisno.
Veliki brat populariše vesti
Da li će rijaliti šou programi poput „VB“ ili „Farma“, „Jednostavan život“ uskoro biti prevaziđeni ili će opstati u nekoj drugačijoj formi?
– Uvek će postojati potreba ljudi da se bave tuđim životima. U tome je suština rijaliti programa u bilo kom obliku. Mislim da mi nemamo problem sa Velikim bratom. Problem nastaje kada Veliki brat proguta televiziju na kojoj se emituje, to se ne sme dozvoliti. Bivši direktor britanskog Kanala 4 je to slikovito opisao rečima- „problem nastaje kada umesto da pas maše repom, rep počne da maše psom“. Televizija B92 je pokušala da kroz Velikog brata privuče gledaoce ka ostatku svog programa. Pre i posle Velikog brata- ljudi gledaju i ostale emisije, to je vidljivo iz banalnog podatka da raste rejting Vesti B92 – kaže Dragan Ilić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
