Foto: Danilo Krša

Koncert je počeo Betinim pojavljivanjem iz publike sa južne tribine. Tročlani bend je bio na bini, čuo se samo kristalno čist i moćan glas, ali nje nije bilo na sceni. Uz pesmu prošetala se kroz publiku i preko partera se popela na binu.

A onda je krenuo vokalno-emotivni uragan kakav Beograd nikad nije video. Pevala je Bet Hart iz sve snage jakim, džezerskim glasom bez prestanka puna dva i po sata. Ređali su se hitovi – „Love Is a Lie“, „Baddest Blues, „Baby Shot Me Down“, „No Place Like Home“… Publika je sve vreme pevala s njom. Na visokim štiklama skakala je i brzo šetala po bini, a na momente je delovalo da je Bet iznenađena što je hala puna, što ima toliko poštovalaca njene muzike, pa se nije folirala i dala je zaista najbolje od sebe. Svirala je i pevala uz gitaru i klavir. Bez pratećih vokala, za kraj je i bez benda, sedeći na pojačalu, otpevala odjavnu pesmu.