Borba neće nikada da stane

 Da se vratimo na sam početak – šta su i zašto četiri niška momka 2008. krenuli da stvaraju, birajući ime Eyot?

– Eyot je bio naziv mog solo albuma za klavir iz 2006, koji je takođe izašao za američko tržište. Godine 2007. mi se rodila ideja da okupim bend i u tom trenutku Marko (bas) i Slađan(gitara) su bili moji cimeri. Nisu pre Eyota imali ozbiljnije bendove, ali smo odlučili da probamo da napravimo nešto veliko jer smo kao ljudi već bili savršen tim što je, složićete se, veoma važan deo bilo kog posla. Talenat je bio tu, i lako se sklopila vizija u kom pravcu muzika može da ide. Falio nam je bubnjar, i ta potraga je trajala skoro godinu dana. Marko je upoznao Miloša, doveo ga kod nas i ostalo je istorija (smeh). Od starta sam verovao da ćemo otići daleko, možda samo nisam mislio da će se sve odigrati tako brzo.

Kakav je vaš muzički bekgraund? Jesu li vam se roditelji možda bavili muzikom, kako ste vi lično otkrili svoj instrument klavir, a kako su svoje instrumente otkrivale kolege iz benda? 

– Ja sam iz muzičke porodice, brat i otac su muzičari, i pored njih sam vrlo rano ušao u taj svet iz koga nema povratka (smeh). U početku sam se bavio pevanjem (bio hit klinac SFRJ), da bih kasnije više bio posvećen gitari. Klavir je uvek bio prisutan kroz moje školovanje, pohađao sam i džez odsek u „Stankoviću“, diplomirao opštu pedagogiju u Nišu, ali mu se ozbiljno posvećujem negde 2005. godine, kada definitivno shvatam da kroz klavir mogu da izrazim emocije na najbolji mogući način. Nisam zapostavio gitaru i pevanje, ali to koristim za neke druge projekte. Markov deda je bio pop i vodio je crkveni hor, tako da je on verovatno povukao talenat na njega, dok je Slađan studirao harmoniku da bi se kasnije preorijentisao na gitaru, malo pre nego što smo se mi upoznali. Miloš je već deceniju i više pre Eyota bio bubnjar koji je držao u životu pola niške scene. Najbitnije je to da kad smo se okupili, stvorila se jedinstvena formula koja deluje. Što se tiče potrebe da se stvara i svira naša muzika – to je za mene jedini smisao bavljenja muzikom, tako sam bio učen od malena i sve je ovo samo bio logičan sled događaja.

 Sve svoje albume objavili ste na inostranim etiketama (SAD i Nemačka) – kako ste stizali do ovih izdavačkih kuća, odnosno kako su stizale one do vas?

– Već pomenuti solo album za klavir je otvorio vrata „Ninety and Nine Records“ iz Njujorka, kasnije sam sa direktorom Kentom Gustavsonom postao prijatelj, imao jednu malu turneju u Americi 2009. godine i sarađivao sa njim na brojnim projektima, da bih sada došao do toga da postanem umetnički direktor kompanije. Tako da je „90&9“ naša kuća iz koje uvek možemo da odemo, kao što smo to učinili kod drugog albuma, ali i da se vratimo. To je vrlo bitno, jer smo rešili neizvesnost izdavanja albuma. Drugi album smo izdali za nemačkog izdavača, „Neuklang“, a to je bila posledica snimanja istog u Bauer studiju u Ludwigsburgu, jednom od najrenomiranjih studija u Nemačkoj, pa i Evropi. Od starta smo bili skloni takvim velikim potezima, i taj se svakako isplatio. Godinu dana smo odvajali od zarade za snimanje, ali kad veruješ u nešto, ništa ti nije teško. Oni su nam otvorili vrata inostranih medija, očekivali smo možda i više, ali sada sa distance vidim da je to bio i njihov maksimum u tom trenutku.  Kod trećeg albuma smo imali sreću da nas Džim Bar vidi i čuje na Nišvilu pa da kasnije dogovorimo saradnju i odemo kod njega u studio u Bristol. Vratili smo se pod „90&9“ jer smo već sklopili toliko poznanstava i veza, da je bilo lako uraditi promociju na nivou bilo kog srednje jakog izdavača, a da pri tom svi procenti od prodaje ostanu nama. Ja sam, kao direktor lejbla, uspeo da potpišem ugovor sa „Harmonijom Mundi“ za distribuciju u UK, a oni su jedna od vodećih kompanija, i to će imati veliki značaj kada budemo izdali četvrti album. Sada imamo ugovor sa buking agentima u Engleskoj, Kini, Nemačkoj, Švajcarskoj, Srbiji i uskoro Holandiji, i priča nastavlja da raste. Doći do svega toga nije bilo nimalo lako i zahtevalo je puno odricanja i rada, često kažem da je ovaj muzički deo najlakši od svega. I opet, mislim da je sve ovo tek početak, jer znam da nas po celom svetu čeka publika koja treba da nas čuje. A borba, da se tako izrazim, neće nikada da stane. Došli smo u fazu da više nije pitanje kvaliteta i dobre muzike, nego pitanje proboja u muzičke krugove koji upravljaju svetskom scenom. Naravno, najveće bogatstvo je to što smo zadržali slobodu stvaranja, pa možda i propustili neke šanse zbog toga, ali bez toga ništa ne bi imalo smisla. Dakle, puno odricanja, veliki rad, razmišljanje unapred i vera u sebe. Ako dodamo svemu ovome da je iz Srbije daleko teže uspeti nego sastavima iz Engleske i Francuske, na primer, iz mnogo nemuzičkih razloga, sve ovo mora da dođe u duploj porciji.

Vašu muziku opisuju na veoma složen način – kako biste je vi predstavili nekom od onih slušalaca koji tek treba da je otkrije? A koje reči biste upotrebili da ubedite nekoga u diskografskoj industriji ili umetničkog direktora festivala, džez kritičara, itd. da obrati pažnju?

– Mi u šali često kažemo da je ovo što radimo ambijentalni pank (smeh). Možda bi neki najpribližniji opis bio ambijentalni world art džez rok. Mediji kao i promoteri već sami nađu način da opišu muziku tako da to pod raznim imenima dođe do publike. Što se tiče likova iz industrije, festivala itd, tu postoje neka nepisana pravila pisanja CV-a, pristupa, kad, gde, kako i šta smo sve do sada uradili, ali mišljenja sam da se sve svede na njihov subjektivni osećaj i ukus. Postoje i ovi koje se rukovode zaradom, pa im nije bitna muzika, već samo koji broj publike će neko da privuče. Sve je to jedna velika igra, jednom sam u intervjuu Vojislavu Pantiću i rekao da sam svoje sposobnosti da vodim bend razvio igrajući igricu „Championship Manager, 2001-02“ da napomenem za ljubitelje franšize, i da sada sve to primenjujem u slučaju benda (smeh).

Niste ipak vezani samo za džez milje, pominju se vaši nastupi na pank i rok festivalima, ali i elementi klasike, psihodeličnog zvuka, art roka u vašoj muzici – koji bi bili definitivni Eyot muzički heroji?

– Ima ih mnogo što ta naša eklektika i pokazuje. Napomenuću neke – uz tradicionalnu muziku sa ovih prostora, Leb i Sol & EKV, U2, Bjork, David Bowie, Stravinski, Bartok, Betoven, Arvo Part, Nirvana, Bitlsi, Majls, Parker, Koltrejn, EST…

 Možete li da u nekoliko reči objasnite svaki od vaša tri prethodna albuma, koliko su oni različiti među sobom? A šta ste, od izlaska onog poslednjeg, novo otkrili u svom zvuku i predstavićete to na svom sledećem albumu?

– Svi su različiti, a opet svi imaju neku zajedničku nit, što smo i nazivom trećeg albuma „Similarity“ i naglasili. Cilj je da na kraju karijere ceo opus bude jedna smislena celina. Počeli smo da radimo novi album, zvuči sveže, sigurno će biti malo drugačiji, ali je još prerano da konkretno pričam o tome. Ono što je sigurno – puni smo energije i entuzijazma da i on bude jedan korak napred u svakom smislu. 

Ostrvce na reci ili jezeru

 Možda jedno vrlo predvidljivo pitanje – odakle naziv benda Eyot – veoma je originalan i zaista lako uočljiv u mnoštvu?

– Moje „omiljeno“ pitanje, ali sam sam kriv (smeh). Eyot je staroengleska reč za ostrvce na reci ili jezeru, konkretno na Temzi. Srbija je dugo bila ostrvo u Evropi, pogotovo u toku našeg odrastanja, na neki način je to i sada, a i svaka osoba može da bude jedno malo ostrvo, tako da pored dobrog izgleda i zvučnosti ime Eyot ima i dublje značenje pa je iz svih tih razloga i odabrano.

Howling Owl podrška na koncertu

Avangardni pop duo Howling Owl biće podrška na velikom beogradskom koncertu grupe Eyot. Evija Vebere dolazi iz bajke. Lav Kovač uspeva da izbegne posleratni usijani asfalt. Slučajno su se susreli, naleteli jedno na drugo u urbanoj gužvi i počeli zajednički da stvaraju muziku. Howling Owl je njihova svakodnevna životna priča. Komplementarne energije Evije Vebere i Lava Kovača i njihov odnos jin-janga je ono što čini avant-pop duo Howling Owl nekonvencionalno različitim. Od intimnog i krhkog do energičnog i nasilnog transformišu se poput kameleona iz pesme u pesmu, kombinujući svoju pesničku veštinu sa dečjom radoznalošću u otkrivanju novih zvučnih mogućnosti. Koristeći glas, sintisajzer, bubnjeve, elektroniku i razne druge male instrumente, teže da izraze svoje promenljive identitete i u jednom trenutku, kroz pank zvuk, prenosi se osećaj buntovništva, a već u sledećem iznenađujuće nežni, tanani osećaj mudrosti proističe iz njihovog zvuka. Howling Owl će nastupiti od 22 časa, nakon čega, od 22.30. binu preuzima Eyot.