Đubrenje jalovine

Članovi benda su tek 2001. odlučili da odu na „duži odmor“ (što je u rokenrolu eufemizam za raspad grupe), ali – gle čuda – 2010. su se (ničim izazvani?) ponovo okupili i najavili rad na novom albumu. Još kad bi nekog i bilo briga za to…

No, razlog zbog kojeg Republicu ovde pominjemo je taj što je njihova pojava – nepunih godinu dana nakon izlaska albuma „Garbage“ (1995.) istoimene grupe iz Viskonsina, predvođene harizmatičnom Širli Menson i producentom-bubnjarem Bučom Vigom – bila glavni dokaz da je „đubre“ ostvarilo svoj cilj i ustalasalo rok vode (u muzici je, kao i drugim oblastima umetnosti, tek pojava imitatora pouzdan indikator da je imitirani postao značajan). Iznenadnom uspehu Garbage najviše su doprinele odlične pesme („Only Happy When It Rains“, „Queer“, „Stupid Girl“, „Milk“), ali i činjenica da je publika – još u šoku zbog Kobejnovog tragičnog kraja – želela „nešto potpuno drugačije“, što će makar nagovestiti pravac u kome će se popularna muzika razvijati u post-grandž periodu.

Kao čovek koji je u stvaranju grandža odigrao važnu ulogu (producirajući jedan od najznačajnijih albuma svih vremena, Nirvanin „Nevermind“), Buč Vig je dobro znao šta tržištu treba – bend sa provokativnom pevačicom (nasuprot isključivo muškim grandž sastavima) i „iskrene“, pomalo mračne pesme-priče iz ženskog ugla, koje će kritičari kasnije krstiti imenima „melodramatični pop“ i „ispovedni elektronski rok“. Crvenokosa Širli Menson je momentalno postala nova ženska rok ikona, činilo se veća nego što je Debi Hari ikada bila, ali iz nekog razloga kola su krenula nizbrdo već nakon izlaska „Version 2.0“ (1998). Potpisnik ovih redova smatra da su glavni krivci za to Vig i ostala dvojica muzičara u bendu (Djuk Erikson i Stiv Marker – takođe poznati studijski „čarobnjaci“) jer su preproducirali drugi album (kao, donekle, i prvi), pa se u kakofoniji zvukova i gomili studijskih trikova polazni koncept – „distorzirane“ pop melodije plus muško-ženski odnosi viđeni očima buntovnice bez dlake na jeziku – jednostavno negde zagubio. Sledeća dva albuma („Beautiful Garbage“ iz 2001. i „Bleed Like Me“ iz 2005.) samo su potvrdila da je bendu forma postala važnija od suštine, pojavili su se (očekivano) i problemi sa diskografskom kućom, pa su Mensonova i ekipa obznanili da idu na „malo duži odmor“.

Narednih godina Vig je, kao producent, sarađivao sa Foo Fighters i Muse, te osvojio Gremija za album „21st Century Breakdown“ grupe Green Day, dok se Mensonova posvetila glumi, igrajući smrtonosnog, „tečnog“ Terminatora u seriji „Hronike Sare Konor“. Kada se činilo da su Garbage definitivno postali deo prošlosti, Mensonova je na Tviteru, sredinom 2010. objavila da je bend na okupu i da rade na novim pesmama (njene tvitove, po svemu sudeći, pratila je i Safron). Ubrzo je u jednom intervjuu pevačica izjavila da su nove melodije inspirisane muzikom Dejvida Bouvija i da su joj se „smučile sve te gitare i semplovi i elektronika“, što je naivne čitaoce moglo da navede na pomisao da će „Not Your Kind of People“ biti akustični ili eksperimentalni album (od toga, naravno, neće biti ništa). Uz to, izjava da su se Garbage vratili jer „na sceni nema devojaka sa stavom“, ozbiljno je dovela u pitanje i upućenost Mensonove u zbivanja u popularnoj muzici, kojom danas gospodare Keti Peri, Pink, Rijana, Adel i Lejdi Gaga (pri čemu su bar dve od njih inspiraciju pronašle i u nastupima crvenokose Škotlanđanke). No, preslušavanje jedanaest pesama na „…People“ potvrdilo je da, ako već Mensonova ne zna ko vlada top listama, ima neko ko zna – Buč Vig.

Naime, već uvodne tri pesme, frenetično-električna „Automatic Systematic Habit“, melanholična gitarska „Big Bright World“ (sa refrenom u The Cure stilu) i antiratni rep-pop „Blood For Poppies“, radoznalom slušaocu jasno stavljaju do znanja da je ciljna grupa novog Garbage albuma upravo tinejdž publika pomenutih „devojaka bez stava“, jer bi se ove melodije – sa promenjenim vokalima, naravno – dobro uklopile sa pesmama na njihovim hit albumima (izuzimajući jedino Adelin). To je posledica, u najvećoj meri, Vigovih studijskih „intervencija“, ali je svoj doprinos dala i Mensonova, stihovima koji su na granici infantilnosti i temama daleko od onih koje bi se mogle očekivati od žene njenih godina. Da Terminatorka – sem „stihoklepstvom“ – nije mnogo uticala na proces stvaranja pesama, svedoči i masovno prisustvo njoj mrskih gitara, semplova i elektronike (čime „…People“ podseća na prve albume grupe), dok se kakav-takav uticaj Bouvija može prepoznati jedino u (pomalo dosadnoj) naslovnoj numeri.

I pored silnih produkcijskih „fazona“ (u koje spadaju i kreni-stani rifovi i kompjuterski izobličeni vokali), album pati od nedostatka svežih kompozitorskih rešenja i odsustva izrazitog hita (tom su se statusu približile – ali nedovoljno – neurotična „Control“ i elektro-rokerska „Battle In Me“), pa će Garbage teško privući mlađu publiku koja albume ne sluša, dok će starija ostati ravnodušna. Iako su pesme tehnički savršeno „odrađene“ (u šta nije trebalo ni sumnjati), sve zvuči poznato i predvidivo, kao u nekakvom petom, šestom nastavku „Aliena“ gde, uz kokice i koka-kolu, čekate da vidite kako će vanzemaljac pobiti sve nove sporedne likove pre nego što ga klon Riplijeve izbaci u bezvazdušni prostor. Ili tečni Terminator. Ili Predator. Ili Safron.

Kao da je uopšte i važno ko.

Ocena: 5/10