I dalje prepadam po ulici

Oni su zapravo posle toga pisali o maltene svemu što je Petrović radio po odlasku iz Beograda – poslovima sa čelikom, fudbalom i naravno žurkama. Zašto on u Srbiji važi za čoveka zvanog Žur, a u svetu „partyman“, ranija generacija se može podsetiti, a nova saznati na njegovoj žurci „BP Party“ koju u Areni 17. decembra organizuje zajedno sa kućom Music Star, a na kojoj će poznata grupa Kool&The Gang proslaviti 40 godina rada, uz kasniju podršku di-džej Moralesa.

– Nikada ne bih krenuo u pravljenje ovog partija u Areni da nisam osetio da je ambijent takav da može da se desi da eksplodira dobra zabava. U Beogradu je trenutno najbolje zezanje. Los Anđeles je mrtav grad, Njujork kompletno nema veze ni sa čim, London je umro. Beograd je jedino mesto gde bih sad priredio žurku. Očekujem osmehe u Areni – kaže u ekskluzivnom intervjuu za Danas Boban Petrović.

U domaćim klubovima, a i šire, decenijama važite za majstora klupske zabave i glavni ste junak urbanih legendi o noćnom životu Beograda osamdesetih. Da li vas je iznenadilo to što niste zaboravljeni, iako ste odavno prestali da se bavite muzikom i pre mnogo godina otišli iz našeg glavnog grada?

– Blago rečeno – šokiran sam. Jedno vreme skoro da nisam imao kontakt sa Beogradom, nisam bio u Srbiji skoro 20 godina. Onda, kada se promenilo sve što se promenilo, počeo sam češće da dolazim. Šok je za mene bio to što me po gradu startuju klinci koji nisu ni bili rođeni kada sam pravio muziku, iskreno fascinirani kao da se neki Mesija pojavio. Doživeo sam čak i ljubljenje ruku. Potpuni šok, jer nikada nisam bio taj tip, nisam jurcao za popularnošću. Sve što sam radio bilo je spontano i u cilju da iniciram dobru zabavu, dobro zezanje, fina osećanja. I kada sam pisao roman (Rokanje) ideja mi je sa jedne strane bila da razveselim onoga ko to čita, a sa druge da napravim epitaf o mojoj generaciji, koja je kompletna ostala na vetrometini, o rokenrolu koji se izvitoperio u liku mog prijatelja Mika Džegera. Onog momenta kada je primio neko odlikovanje i kada je počeo mnogo da razmišlja o tome koliko novca ima kod kuće, kada je počeo da se druži isključivo sa knjigovođama – tog trenutka je rokenrol pukao. I u tom kontekstu cela ta naša generacija, u svim tim iluzijama na kraju je završila sa knjigovođama. Moj neki trip u ovom gradu je bio da u ovom životu, koji ne mora uvek da bude prijatan, obezbedim što više tih opuštenih momenata, dobrih osećanja sa pozitivnom energijom. Koliko je to sada izvodljivo? Sada, u ovim kriznim momentima u čitavom svetu, možda i nije moguće jer je ceo svet očigledno pukao. Ali, kada bih imao još pet života sve bih isto radio.

Za vas kažu da ste poslednji šmeker neiskvarenog Beograda. Da li je Beograd krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada su njime odzvanjali vaši hitovi „Prepad“, „Đuskaj“, „Meteorolozi“, „Kupatilo je shvatilo“, zaista bio neiskvaren i koliko je danas uprljan u odnosu na taj period?

– Ti koji sada imaju ring-tonove mojih pesama na mobilnim telefonima ne znaju mnogo o tom vremenu u kojem sam se ja jako dobro osećao. Volim da kažem da je Kalifornija tada bila u Beogradu. Taj neki američki san koji smo gledali u filmovima uspeli smo ovde da ostvarimo i imali smo dovoljno vremena da se dobro zabavljamo. A ovi u Los Anđelesu su o tome saznavali samo kroz muziku i filmove i morali su da rade po čitav dan. Ovde je bilo 10-15 godina Kalifornije koja je ostala u nekim analima. Klinci koji su na neki način uspeli da dodirnu mali deo tog vremena imaju utisak da smo mi kreirali sve to u datom momentu. Zapravo, to nije bila samo naša kreacija, već splet okolnosti. Današnji klinci su poželeli da budu deo te priče i onda kada se pojavi neka reinkarnacija toga oni misle – to je to. Ja to ne prepisujem ni sebi, ni mojoj muzici ili romanu, koji su daleko od genijalnog. Jedino Emir Kusturica o svojim romanima misli da su najbolji, a ne zna da piše, a možda i zna. To su foleri koji se ne uklapaju u neki moj trip ludila. Da, genijalan je režiser, ali sve ostalo… Ne pričam o njemu loše, već mi je samo pao na pamet. Zašto soliti pamet klincima? Pusti, udri brigu na veselje i to je to.

Vaše ime je definitivno sinonim za dobre žurke i to ne samo zbog albuma „Žur“. Koliko se danas razlikujete od onog klinca koji je organizovao prve žurke sa izbačenim zvučnicima na prozoru, a koje su kasnije prerasle u masovna gradska okupljanja?

– Sada sam još veći klinac, sada me privlače još mlađe devojke (smeh) nego što je bio slučaj tih godina. Zapravo, tada su me privlačile starije devojke. I dalje prepadam po ulici (smeh). Zakamufliram se, pa kom opanci, kom obojci. Morao sam sve da probam, pa je bio taj dug period kada sam ludovao po svetu, avioni, kamioni, brodovi, palate, idi mi-dođi mi. Morao sam da vidim kako i ta s… izgledaju. Brzo sam zaključio da je najbolje sve to brzo potrošiti i biti ponovo sa samim sobom. Sve to je zaista bilo u cilju, kao što sam već rekao, želje da svi oko mene i ja budemo opušteni i ta neka priča koja se ovde pojavila zapravo nema veze sa mnom. Ima veze sa projekcijom nekog života koji smo mi vodili. I to prepadanje na ulici… Ako je prošao pored mene neko ko je „zavibrirao“ nema šanse da mu ne priđem. Nije to siledžijski prepad, već u maniru koji je okej. Volim da vidim osmeh i ne mogu da prođem tek tako pored te neke dame misleći da je to ona princeza koju ceo život tražim. Naravno, tih princeza nema… Ali, pokušaj je važan. Taj trip nije samo moj, već mnogih ljudi koji su oko mene. Tako je bilo i u diskoteci Zvezda koja je bila kultna u Beogradu, u koju je dolazio i Milan Mladenović, kojeg sam mnogo voleo, i Gera slikar (Dušan Gerzić). Nažalost, nema nijednog od njih. Oni su svi živeli za to da se grad Beograd zabavlja, ne mi sami. Cilj nije bila zarada, jer sve je bilo potrošeno unapred.

Da li vas je promenio odlazak iz Beograda, prelazak u biznis vode, te onda i druženja sa svetski poznatim ličnostima o kojima se toliko pričalo?

– Ništa se nisam promenio. Uvek sam isti. Potičem iz kraja Jatagan mala, koji je tada bio najsiromašniji deo grada. Kada tako rasteš ne možeš da izrasteš u snoba. Ne volim da filozofiram, sada, posle svega što sam prošao, znam neku istinu. Nema istine. U mom romanu „Rokanje“ ukazujem na dve „mehaničke“ crte – rokenrol i striktno seks. U principu nisam dotakao taj neki unutrašnji poriv i osećanja. Za mene je najvažnije da sam sada veći klinac nego pre 40 godina i to spontano. Negde taj debilizam se vratio, možda i zbog toga što sam tada bio najsrećniji. Kad prođe ceo ciklus, onda se u tom nekom upoređivanju javi taj neki momenat kada si se najbolje osećao. To je bio period kada sam se igrao Indijanaca i kaubojaca. Najlepše je bilo kada sam bio najbezbrižniji, kada su svi brinuli o meni, a ja nisam brinuo ni o kome. Sve što se dešavalo, sve to ludilo, čitav taj svet nije mogao da promeni mene i viziju prostog života – uživanja u osećanjima, dobrom druženju, u igri. Ne, nisam došao ni do jedne istine u životu, iako sam mnogo razmišljao. Verovatno nisam glup, ali i toliko koliko imam inteligencije nije mi pomoglo da dođem do bilo kakve istine.

Kada saberete sve što ste radili – muzika, pisanje, prodaja čelika, fudbal, uspostavljanja novih standarda u klupskoj zabavi – za šta mislite da ste najdarovitiji i šta vam je malo više išlo od ruke u odnosu na ostale stvari?

– Uvek sam voleo da mislim da sam u krevetu najtalentovaniji i da sam u tome najbolji (smeh). Jedini moj uspeh je autonomija. Nikada nisam nikoga pratio, slušao, radio za nekoga pet minuta, ni 15 sekundi. Ne mislim da je to dobro, jer kakav bi to svet bio u kojem niko nikoga ne bi slušao. Ali, imam utisak da sam uspeo da obezbedim sebi autonomiju. Da li sam napravio dobru pesmu, da li sam dobro svirao klavir, da li sam sam dobro napisao roman, da li sam napravio lovu, sve to je diskutabilno i podređeno kritici koja sve može da dovede do pesimističkog zaključka. Autonomiju niko ne može da mi otpiše, pa ni ja sam sebi. Imam utisak da je srž rokenrola i celog tog pokreta bio obezbediti sebi nezavisnost, oslobođenje. To je moja srž. Biti svoj. A sa druge strane ja sam sve samo ne svoj. Ta neka osećanja prema drugima, prema deci, osećaj obzira ako si dobar čovek. Stalno te brine sve oko tebe i u tom smislu sam zavisan, tu sam vezan lancima kao rob. Obezbediti sebi fizičku nezavisnost nije teško samo zato što je teško, već zato što je sredina uvek protiv onih koji računaju samo sa samima sobom. Kvalifikuju te odmah kao subverzivnog. Ti zapravo nikog ne povređuješ, a oni misle da si povredio i njih i sistem. Ne kažem da sam se borio protiv sistema, ali se nisam ni uklapao najbolje. Nikada me nije interesovalo zidanje imidža. Ne volim da budem protumačen kao „ovaj nas nešto uči“.

Fudbal je očigledno odigrao bitnu ulogu u vašem životu. Igrali ste u Zvezdi, bili ste vlasnik španskog fudbalskog kluba Marbelja, a danas ste i idejni tvorac čuvenog sportskog spektakla „Free kick off“.

– Moj pokojni otac je jedan od tri osnivača Crvene zvezde. Dobio je naredbu od ne znam koga da od nekog Milicionara naprave sportsko društvo. Meni je Zvezda od malena bila u krvi, dobijao sam temperaturu kada bi gubila. Igrao sam u Zvezdi fudbal, generacija Bogićević, Keri… Povredio sam oba kolena sa 19 godina, nisam otišao na operaciju i orijentisao sam se ka muzici. Opsednut sam fudbalom. Kada sam se prerano penzionisao, kupio sam FK Marbelju, doveo Dragoslava Šekularca za trenera, mog najvećeg idola iz sporta. Igrao je i Vladan Lukić, jedan od najtalentovanijih naših igrača što je dokazao u Španiji, a današnji predsednik Crvene zvezde. Na jednoj utakmici je dao dva gola. Dao sam mu ključeve od lamordžinija na poluvremenu, on nije verovao i zamolio me je da ga pustim da ode kući. Bio prvi golgeter i španska štampa je govorila da sam lud što sam ga pustio usred prvenstva. Njemu je bilo okej, meni još više. Ovogodišnji „free kick“ je trebalo da bude u Las Vegasu, ali je otkazan. Trebao je da bude najgledaniji događaj u svetu ikada. Imao sam Bekama, Ronaldinja, Kaku, Ronalada… svi su potpisali, ali pukao je MGM pre 15 dana i ode i moj trud i lova… Meni je bitna dobra zabava, pa tako gledam i na fudbal. Voleo sam da kreiram fudbal koji bih ja voleo da se igra u svetu, kao što je prošle nedelje Barselona odigrala protiv Real Madrida. Priča oko Marbelje je bila potpuno ludilo. Za vreme utakmice sam menjao igrače i taktiku. Sudije su bile zbunjene jer sam bio prvi stranac koji je u Evropi kupio neki klub i svi su mislili da imam pravo da se mešam i pričam (smeh). Prekinem utakmicu, pa je nastavim. Ja prosto volim da se igram (smeh).

O Rajanu Gigsu, Prinsu, Oliveru Mandiću…

Boban Petrović nam je pomogao da otkrijemo koliko zapravo ima istine u svim onim pričama koje godinama po Beogradu slušamo o njemu.

Da li je fudbaler Rajan Gigs zaista bio kod vas na brodu u Marbelji dok je u Mančesteru trajala potraga za njim jer se nedeljama nije pojavljivao na treninzima?

– Kod mene na brodu sam ga upoznao sa poznatom voditeljkom sa televizije BBC. Posle jednog partija ona ga je odvela na Sardiniju i Gigs je zakasnio na pripreme. Malo je nedostajalo da ga Ferguson otpusti i to je bilo u prvoj godini kada je zablistao kao zvezda Mančester junajteda. Došao je kod mene sa Bekamom, Šarpom, Li Šarom.

Da li je tačno da ste na Ibici postavili rekord u broju tura pića koje ste za jedno veče okrenuli u jednom klubu?

– Bilo je 430 i nešto don perinjona za veče. Samo zbog osmeha. Cilj mi je da vidim milion ljudi sa osmehom, ali ne znam kako to da izvedem.

Da li je pesma Olivera Mandića „Bobane“ zaista posvećena vama?

– Oliver kaže da je posvećena meni, ali mu ništa ne verujem u poslednje vreme. Ako je bio neki drugi Boban, verovatno je to isto rekao i njemu. On i ja smo bili veoma bliski.

Priča se i da ste se posvađali sa poznatim muzičarem Prinsom zbog njegove žene?

– Nije istina da sam bio u vezi sa njegovom ženom. Prins je kupio kuću u Španiji i ja sam ga doveo da svira tamo. Dopala mu se Marbelja i kada je odlazio na turneje njegova žena je stalno dolazila kod mene na jahtu. On je mislio da imam nešto sa njom, pa je brzopotezno prodao kuću i razveo se.

Da li je istina da ste nekoliko godina živeli u avionu?

– Istina je da sam pet godina živeo u avionu. Tamo sam spavao, vodio biznis, živeo između dve diskoteke. Na zemlji sam bio samo zbog zbog diskoteka i poneke plaže.

Šta je najbizarnije što ste čuli o sebi a da nema nikakve veze sa istinom?

– Da mi je zbog veza po celom svetu ponuđena fotelja ministra inostranih poslova u jednoj od prethodnih vlada. Potpuna budalaština sa moje tačke gledišta. To nikako ne ide sa mojom ličnošću.

Hajde da gajimo duge noge

U Areni na BP žurci biće organizovan i izbor za najduže noge. Vi imate i neobičnu fondaciju „Long legs“. Otkud ta opsesija dugim nogama?

– Još kao mali voleo sam muziku i ženske noge. Imao sam tri godine, sedeo sam na podu i milovao sam neku tetka Olgicu. Nisam mogao da budem manijak u tim godinama. Na vreme sam ukapirao šta je lepo na ovoj planeti (smeh). Sve se može promeniti na telu, ali noge nikako. U jednom trenutku sam otišao i predaleko, pa sam bio i šovinista, jer je pred ulazom u diskoteku Zvezda postojala crta i koja god devojka bi došla sa kukom ispod te crte – ne bi mogla tek tako da uđe. Imam čak i fondaciju, sve u cilju hajde da gajimo duge noge – uz osmeh kaže Boban Petrović.