Ne postoji marketinška strategija koja može da isplanira ovu političku filozofiju bez filozofije, večno obećanje promene mimo sistema.

Upravo takvi the Prodigy su stigli 8. decembra 1995 u Beograd, da bi potvrdili sve ovo u rasprodatoj Hali Pionir, održavši prvi veliki inostrani nastup od kad su 1991 raspad zemlje i građanski rat pretvorili bivši glavni grad Jugoslavije i budući glavni grad Srbije u prestonicu paradoksa.

The Prodigy su upravo završili ciklus koncerata posle albuma „Music For The Jilted Generation“, autentičnog remek dela i jednog od najznačajnijih albuma devedesetih, te je bilo krajnje vreme da krenu sa nečim novim. U to vreme sam izdavao i uređivao jedini altenativni rok časopis nekadašnje Jugoslavije – „Ritam“ – koji se uz pomoć prijatelja provukao i nastavio da postoji izlazeći do 1995, pa smo The Prodigy imali na naslovnoj strani čim se za to ukazala prilika. Više od godina dana sam pokušavao da svojim projektom dovođenja The Prodigy zainteresujem koga sam god mogao, i konačno nam je uspelo da sastavimo neverovatnu budžetsku kombinaciju – sa jedna strane nezavisna firma (HMK Music), sa druge strane Uprava grada Beograda (u tom trenutku je u njemu vladala Miloševićeva SPS, ali dosta izjednačene snage sa demokratskim strankama, čije poslanička grupa je tražila da se ovaj projekat pomogne). Dobili smo datum, i ja sam se, bez obzira na prethodna iskustva na klupskom nivou, u stvari prvi put našao u ulozi lokalnog promotera jednog velikog međunarodnog događaja.

Susret sa bendom na aerodromu i odlazak do hotela Hyatt, susret sa medijima, poseta Gradskoj skupštini gde su bendu simbolično dodeljeni ključevi grada… kao u ekspres loncu pod pritiskom. Kad je grupa u 23h iskočila na scenu rasprodatog Pionira bila je posle dve pesme propraćena pravom navijačkom bakljadom, što je za jednu vrlo dugu sekundu nateralo bend da zastane i zapita se šta se dešava, jer je svetlo iz sale bilo jače od svetla na sceni (tour manager John Fairs me je upitao je li ovo uobičajeno na koncertima kod nas – pošto koncerata nije ni bilo kod nas, mogao sam slobodno da mu kažem da jeste). Jake emocije ponele su i bend, koji nam je ukazao punu pažnju odsviravši premijerno „Breathe“ i po drugi put u istoriji „Firestarter“, te pesme koje smo odmah prepoznali kao moćne, ne znajući da će uskoro biti istorijske.

Godinu dana kasnije, Milošević je pokušao da na lokalnim izborima 1996. pokrade glasove, što je dovelo do najvećih i najdužih civilnih marševa u istoriji Srbije – bar u Beogradu znam da su na više ćoškova postojali soundsystemi koji su tokom noći održavali demonstrante budne i ugrejane. Sa svih ste mogli čuti The Prodigy. Poruka benda se odatle kao šifra širila dalje i ostajala svuda putujući u vidu gradske legende – kao što se i moglo očekivati, ona je bila jača od bilo kakve dnevno-političke manipulacije.

Od tad su The Prodigy na stalnom povratku u Srbiju, zemlju koja vrlo dobro zna šta je geto situacija. Ako je ikad bilo nekog koncerta sa kog su svi otišli promenjeni, to je bio taj, prohladne decembarske večeri u Beogradu, gradu koji je tražio sebe i svoju nekada neprikosnovenu kosmopolitsku tradiciju. Kao nekakva zakletva, ostala je da obavezuje i hrabri sve da istraju protiv sistema, koji je poverovao još jednom, kao i svi slični širom sveta, da se pobuna kao takva može ukrotiti. Jedna od najstarijih priča na svetu – pobuna iz čiste muke i jada u stvari može ukrotiti sistem, makar za jedan blještav trenutak kakav je bio te večeri u Beogradu 1995.

The Prodigy su nedavno za svoj sajt naručili tekst o legendarnom koncertu 1995. u Beogradu