Kažu da je ekscentrična, a ona je obična i možda samo malo drugačija. Kažu da je teška i komplikovana, a ona je zapravo samo profesionalna i vredna. Bebi Dol najkomfornije se oseća na sceni, dok peva i priča sa svojom publikom, jer se tada ono „neshvaćena“ pretvara u i te kako „shvaćena“. I na bini se oseća ta njena opuštenost, uostalom i sama kaže da nastupe doživljava kao izlazak sa društvom.
– Uf… za mene je to izlazak, jer sam to najviše ja, najmanje se stidim, nemam želju da pobegnem. Osećam se slobodno kao ptica. Muzika je božanska stvar i to je moj unutrašnji i spoljašnji telohranitelj. Kada se probudim ujutru, napravim diskoteku u svojoj kući i puštam muziku koju volim. Moj svet je skladan, ne pričam jedno, a radim drugo. Ono što mi smeta bacam, bez obzira na to da li su to stvari, da li su ljudi. Ne brinem za sebe, nemam strah od sebe, nemam strah od budućnosti, sadašnjosti i prošlosti. Kada nemate strahove znači da ste slobodni.
Ko je zapravo Dragana Šarić, a ko je Bebi Dol?
– Dragana je samo moja. A ova druga je kao preduzeće, biznis. Veoma sam skromna osoba i nikada se tako ne predstavljam kad zovem neke ozbiljne ljude. Dragana Šarić bi možda i volela da se ovo sve nikada nije desilo, da je bila obična. Ali ne bih sada imala 13 preživljenih prosečnih života. Naučila sam to da nosim, ali to je žestok pritisak. Ne bih volela da imam kraći jezik, da sam poltorn. Teško je kada već sa 16 godina shvatite da vam je dosta ljudi, jer ste svašta videli. Ali, ovaj posao me tera na disciplinu, uvek sebi kažem ti moraš, ti možeš, ti hoćeš.
Svih ovih godina javnost vas u pozitivnom i negativnom smislu doživljava kao neobičnu i drugačiju. Otkud takvi zaključci?
– Bog je svakog od nas napravio drugačije, pa kakva bi trebalo da budem. To je stvar doživljaja, tuđe otvorenosti, oplemenjenosti, kulture, iskustva, dobre volje, predrasuda. U jednom takvom sistemu ja delujem kao ludak, ali šta ja da radim… Išla sam kod čika doktora da pitam da li sam ja nenormalna ili je sve oko mene nenormalno. Rekao mi je – samo nastavi ovako. Kritikuju me da previše pričam na koncertima, ali ako se publika smeje, ko ste vi da mi pričate. Ja ću da ćutim kada se tako osećam, ali nikada nisam bila u situaciji da dobijem čudno mlak aplauz, nikada nisam terala publiku da peva sa mnom kada meni zaškripi i nikada posle pesme ne vičem „idemo dalje, idemo dalje“, što je inače gro koncertnih aktivnosti raznih osoba ovde. Koncert treba da bude doživljaj i za izvođača i za publiku.
Ostavljate utisak principijelne osobe. Da li su vas ti principi koštali većeg broja albuma?
– Najviše bih volela da sam sa 16 godina kad je sve krenulo imala pametnog menadžera, koji bi me ovakvu usmerio. U ovom biznisu najveći novac vuku kompozitori i tekstopisci, pevač je tu za dekoraciju. Oni koji su kao ja i koji su sami sebi dovoljni, samo prave gužvu. Pomeriti planinu je da ubedim diskografsku kuću da napravim album kakav ja hoću. Ali pojaviće se neko ko će vas razumeti, ukoliko je čovek pristojan. Mene pitaju ljudi – je l’ imaš ti platu, ja na to pitanje uvek počnem da se smejem.
Vi ste bili deo nekog sasvim drugačijeg društva, sa znatno boljim odnosom prema kulturi i umetnosti. Koliko vama teško pada to što se danas zaboravljaju i zapostavljaju „prave“ vrednosti?
– Sa sadašnjim društvom imam malo kontakata, osećam se kao stranac. Nemam neki žal za tim. Shvatam – sve se menja. Nije bitno na kojoj ste geografskoj tački ako je sa vašom glavom i srcem sve kako treba. Kad čujem reči kao što su manifestacija, tradicionalno, ispoštovati, šta tu sve nema. To je ušlo u jezik. Naša tradicija nije ovakva kakva je sada. Da li je moguća ovolika glupost, mi smo zemlja koja je vrlo nedefinisana. Da bismo se vratili svojoj tradiciji ne treba da obučemo narodne nošnje i da pevamo narodne pesme. Sve je radikalno upropašćeno i samo radikalno može da se sredi. Kulturu ne čine izložbe i koncerti, kultura je kako se ponašate za stolom, da se kaže „dobar dan“. Ovde se niko ne predstavlja. Pružite ruku i želite da čujete ime, a ono ništa. Kakvo je to poništavanje identiteta.
Zašto smo, kako kažete, „nedefinisani“?
– Amaterizam, amaterizam, amaterizam. Svuda je oko nas. Ali to nije Srbija. Prezirem rečenicu „ali, to je Srbija“. Uvek je to opravdanje i objašnjenje. Uvek kažem to nije Srbija i neću takvu Srbiju. Koliko se samo iz Skupštine grada potroši na kulturu, naročito u sadašnjem sazivu, a do kraja godine skoro da ne ostane ništa od onoga u šta je uloženo. Pa tu se bljuje ogroman novac. A ministarstvo da ne pominjem i takozvane festivale, kao na primer Belef, gde je urednik muzičkog programa arhitekta, gospodin koji živi u Londonu, a ne bavi se ni muzikom ni arhitekturom i teško je poverovati da zna šta se ovde dešava. Dovode se bendovi iz Japana, niko iz Beograda tu nema šanse.
Uprkos svemu, vi uvek zračite optimizmom i entuzijazmom. Odakle ih crpite?
– Iz lepote. Volim sve što je lepo. To sam naučila kroz sve ovo mučilište. Ja radim od 16. godine. Imala sam iskustvo i sa imanjem jako puno para i sa odjednom nemanjem para. Sve sam to naučila. Meni je najteže da se ovim poslom bavim u Srbiji. Da sam u nekoj drugoj zemlji verovatno bih svako veče pevala u nekom dobrom klubu kao što i jesam celog života kada mi rođena zemlja da znak da joj ne trebam uopšte, i bila bih nasmejanija i još bolja. Moja namera je da u narednih godinu dana organizujem svoj život i uvedem red. Nadam se da ću tako imati više vremena da se bavim muzikom. Ah…
Taljatele fini za Bebi
Posle kraćeg izučavanja menija restorana Pomodoro Bebi Dol se odlučila za Taljatele Fini (taljatele, krem sos od spanaća, beli luk, dimljena pastrmka i masline).
Bend sa Mandićem, Mitrovićem i Firčijem
– Oliver Mandić, Željko Mitrović i exbubnjar EKV Ivan Fece Firči i ja pravimo ekstra bend. Kontaktirali su me prošlog meseca i spremamo koncert i turneju koja prema mom mišljenju može više nego da vredi ne samo za nas pojedinačno nego kao možda dobar primer šta može da se uradi kada se spoje prijateljstvo, dobra volja, talenat i želja. To sa „željom“ je očigledno škripalo, vrlo često, čak i kod ljudi koji su najbolji u svojim poslovima zadnjih „x“ godina, te ovu inicijativu pomenute gospode i poziv meni koja sam tu jedina ženska osoba, smatram kao dobar znak i dobar primer koji je generalno ovoj zemlji više nego potreban – ispričala je Bebi Dol.
Oskar Vajld najbolji drug
– Sa svojim bendom sviram koncerte, nažalost najpre na ex-ju tzv. teritoriji i to još godinu dana. Volela bih da više radim i da se bavim nekim drugim stvarima. Pripremam se da prevedem jednu knjigu o Oskaru Vajldu. On je moj najbolji drug, gde god da putujem uvek nosim neke pričice o njemu. Da je u njegovo vreme bilo radija i televizije, on bi bio megazvezda – smatra Bebi Dol.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
