Beograd je doskoro bio grad u kojem hteo ne hteo lako ostaneš bez ranije stečenog znanja engleskog jezika. Zaboraviš ono što si znao, jer kada nešto ne koristiš i ne vežbaš, ne možeš to ni da održiš, te džaba sve ono što si toliko godina učio.
Jednostavno svakodnevica u ovom gradu dugo nam nije nudila praksu. A kada bi se desio poneki slučaj, svi bismo se hvalili kako, eto konačno sretosmo stranca kojem je trebalo usmeravanje, a mi smo mu pomogli, jer smo znali engleski ili smo se bar vešto pravili da ga znamo. Baš takva situacija pre nekoliko godina u ulici Srpskih vladara. Objašnjavam i rukama i nogama, vadim reči na engleskom iz malog mozga. I taman kada sam uspela da usmerim stranca, obrati mi se na čistom srpskom: Kako se zoveš? Bila je to samo fora za prilaz. Kakvo razočarenje.
Sada je drugačije, pogotovo ovog leta. Engleski na sve strane, a nije samo zbog Univerzijade. Prošlog vikenda, u jednom lokalu Francuz i Italijan, sami, došli da vide Beograd, mimo Univerzijade. On English, please – prihvatismo svi, najbolji izbor između srpskog, italijanskog i francuskog. Počeše ona pitanja koja svi odavde volimo da čujemo i za koje imamo uvežbane odgovore, jer toliko puta smo ih čuli: Kako to da su nam kafići stalno puni (najdosadnije pitanje), kako je moguće da su nam devojke baš toliko lepe (podjednako dosadno), zašto još nismo u Evropskoj uniji, šta je viza… Francuz je došao da kupi neke naše firme, da investira, a Italijan je pilot, čak se pohvali da je svojevremeno vozio i papu (aj da mu verujemo).
Osećaj prave metropole. Konačno. U budućnosti će biti još izraženiji. Nadamo se. Do tada ostaje nam da čekamo beli šengen i dozvolu da se normalno krećemo po Evropi. Tada ćemo mi govoriti: on English, please.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
