Ples električnih dečaka

Kritika je album okarakterisala kao „samrtne muke najuticajnijeg dens-pop dua osamdesetih“, osuđujući bend što je sebi dozvolio takav „luksuz“ da inspiraciju za neke pesme (singl „Winner“, na primer) traži u delima daleko mlađih kolega (Take That) s kojima je zajedničko imao samo to što je jedno vreme s njima bio na turneji.

Malo ko je tada znao da je izlazak „rajskog“ albuma bio iznuđen potez, neophodan da bi se okončao jedan od najdužih brakova u istoriji popularne muzike, sklopljen između grupe i izdavačke kuće Parlophone Records dvadeset i osam godina ranije. Pevač Nil Tenant je u intervjuu datom u oktobru otkrio da su PSB radili na više od dvanaest pesama (koliko je „Elysium“ sadržao) i da su neke od njih bile daleko dinamičnije od objavljenih. „Nisu, međutim, odgovarale konceptu albuma i izostavljene su, ali nameravamo da ih dovršimo i ponudimo publici“ izjavio je tada, ali nije pomenuo da je bend već bio osnovao izdavačku kuću „x2“ sa ciljem da pesme objavi pod sopstvenom etiketom. I tako, za mnoge potpuno neočekivano, samo deset meseci nakon „Elysium“-a Pet Shop Boys su javnosti predstavili „Electric“, album koji se od prethodnika značajno razlikuje i koji jedan već otpisani bend vraća u žižu interesovanja medija i publike. Da naglasimo odmah – i više nego zasluženo.

Ovakav utisak nameće se nakon boljeg upoznavanja devet melodija u trajanju od pedeset minuta, koje su – u to nema nikakve sumnje – namerno sakrivene od Parlophone-a i čuvane kao aduti za promociju kuće „x2“ koja bi bendu u budućnosti trebalo da obezbeđuje uvećane profite. Da je Tenantu i Lovu bilo veoma stalo da „Electric“-om dokažu da još nisu za penziju (u vreme kada dens scenom dominiraju daleko mlađi izvođači kao Dejvid Geta i Skrileks), svedoči i angažovanje jednog od najtraženijih dens-pop producenata Stjuarta Prajsa, kome je, očigledno, dat zadatak da „evrodisko“ muziku prilagodi novim trendovima i približi ukusu publike koja voli da vreme provodi na podijumu za igru. Prajs je svoj posao odradio odlično, uspevajući da u pesmama zadrži prepoznatljive karakteristike PSB stila („boje“ sintisajzera i ritam mašine koje „vuku“ na osamdesete) obogaćujući ga, istovremeno, modernim haus, dabstep i rep elementima. Njegov doprinos najlakše je uočiti u numerama kao što su „Thursday“, koja počinje zvucima sintisajzera ala „West End Girls“, zatim se transformiše u klasičan disko osamdesetih, a okončava „recitovanjem“ britanskog repera Igzempla ili „Shouting in the Evening“, u kojoj se procesirani Tenantov vapaj „What a feeling!“ bori za svoje mesto među brojnim „režućim“ dabstep semplovima. Tu je i uvodni, petominutni elektro-disko „Axis“, koji predstavlja spoj Kraftwerk i Daft Punk estetike, oličen u robotičkom glasu („Turn it on, Electric energy!“) čiji poziv da se odvojite od stolice definitivno nije lako ignorisati.

S druge strane, i Tenant i Lov su dali svoj maksimum kada je reč o „povratku formi“ koja ih je i učinila zvezdama, ostajući, pri tom, dosledni sebi i po pitanju obrada pesama drugih autora i po pitanju pozajmljivanja ideja iz poznatih klasičnih kompozicija. Pomalo iznenađujuće, ovaj put je na red došao Springstin i njegov antiratni postirački protest „Last To Die“ koji u PSB izvođenju zvuči jednako uzbudljivo i uznemirujuće kao i 2007. godine, dok je najprovokativnija pesma na albumu „Love Is a Bourgeois Construct“ zasnovana na muzičkoj ideji Henrija Persila, odnosno Njumanovoj obradi iste u vidu komada „Chasing Sheep Is Best Left to Shepherds“. „Bourgeois Construct“, pored manje-više tipičnog PSB zvuka i karakterističnog Tenantovog izvođenja, odlikuje odlična lirika, satirična i sarkastična u isto vreme, te prožeta analizom aktuelnih društvenih problema uvijenom u priču o tome kako je dosadno čekati povratak voljene osobe kući: „While the bankers all get their bonuses, I’ll just get along with what I’ve got… Now I’m digging through my student paperbacks, Flicking through Karl Marx again“. I liriku haus numere „Inside a Dream“ (zasnovanu na stihovima Vilijama Blejka) bi trebalo pažljivije čitati, dok nas poslednja kompozicija na albumu „Vocal“ (ujedno i jedna od najboljih) kroz priču o pevačevoj viziji idealnog dens albuma („Every track has a vocal, And that makes a change“) upućuje na to da je doživljaj umetnosti najintenzivniji onda kada se u njoj prepoznate („Expressing passion, Explaining pain“) i kad osetite da ona počinje da vam život čini boljim („Aspirations for a better life are ordained“).

„Electric“ možda i nije najbolji album u karijeri benda, ali sigurno jeste jedan od najznačajnijih jer dokazuje da Tenant i Lov i na pragu sedme decenije života imaju dovoljno energije i volje da snime dinamičan i zabavan dens album, koji konzumentima – uz garantovano zadovoljstvo na plesnom podijumu – može da pruži i nešto više, pod uslovom da provod nije jedino čemu teže. Bez dileme, „Electric“ je idealan izbor za ove tople letnje večeri, a nakon njegovog slušanja – kao što i sam Tenant reče – „Everything about tonight feels right and so young“.

Uverite se u to i sami.

Ocena: 8/10