Postmonaške hronike

Jedna od Koenu najbližih osoba decenijama je bila Keli Linč, menadžerka koja je vodila računa o njegovim finansijama (ali sa njim bila i u intimnoj vezi), sve dok gonjena pohlepom nije temeljno „počistila“ njegove bankovne račune i pride prodala prava na pesme trećim licima. Umetnik je ovoga postao svestan negde u vreme izlaska albuma „Dear Heather“ (2004), koji je trebalo da ozvaniči kraj njegovih javnih nastupa, jer je tada kao monah službovao u budističkom hramu, pripremajući se za poslednje „veliko životno putovanje“. Kada je shvatio da je mantija jedina materijalna stvar koju u sedamdesetoj godini poseduje, Koen je odlučio da krene na putovanje koje mu samo godinu dana ranije nije ni padalo na pamet – svetsku turneju, svestan da mu samo prodaja karata donosi prihod u situaciji kad ni pesme koje je komponovao nisu u njegovom vlasništvu.

Ispostavilo se da je turneja bila dobar potez jer se publika bila uželela Koenovog visprenog humora i višeznačne lirike, pa je samo u 2009. (tokom koje je održao i koncert u beogradskoj Areni) zaradio devet miliona dolara, koliko je sudskom presudom i Linčova trebalo da mu vrati (novac od nje, međutim, još nije dobio). Bolja stvar i od same turneje bila je činjenica da je kontakt sa publikom u Koenu rasplamsao stvaralački plam jedva primetan na nedovršenom „Dear Heather“, pa je 2012. objavio jedanaest novih pesama (album „Old Ideas“) koje su zatim osvojile prva mesta na listama u čak jedanaest zemalja. Kritika je, kao i publika, bila oduševljena mirnoćom s kojom se Koen bavio sopstvenom smrtnošću, kao i novim pristupima starim temama (ljubav, požuda, vera, iskupljenje) koje su obeležile njegovo stvaralaštvo. Upadljiv je, međutim, bio izostanak osvrta na razloge reaktiviranja, pa iako su mnogi bili ubeđeni da je „Old Ideas“ definitivna „labudova pesma“, nekako se nametao utisak da Koen ima još zanimljivih stvari da nam ispriča.

„Baksuzni“ trinaesti album „Popular Problems“ pre par sedmica je to i potvrdio donoseći devet priča-pesama nastalih poslednjih godina (izuzimajući epsku „Born in Chains“, koja se, kako Koen tvrdi, „rađala“ pune četiri decenije), od kojih se bar jedna – akustični kantri „You Got Me Singing“ – direktno bavi razlozima velikog kambeka: sarkastični stihovi zahvalnosti „You got me singing even though the world is gone, You got me thinking I'd like to carry on“ bez dileme su upućeni menadžerki koja svom bivšem klijentu nakon povratka na scenu redovno šalje pretnje smrću! I kompozicija koja otvara album, zapa-bitlsovski bluz „Slow“, može se čitati kao „oda“ bivšoj ljubavi („All your turns are tight, Let me catch my breath, I thought we had all night“), koja istovremeno demonstrira i pesnikovu rešenost da „peškir baci u ring“ tek onda kada on proceni da je kucnuo čas: „I'm lacing up my shoes, But I don't want to run, I'll get there when I do, Don't need no starting gun“.

Svojom atmosferom, aranžmanima i produkcijom (koju ponovo potpisuje Patrik Leonard) „Popular Problems“ se ne razlikuje puno od „Old Ideas“: sve kompozicije su sporijeg ili umerenog tempa („I always liked it slow, I never liked it fast“ veli sam Koen), minimalistički producirane (preovlađuju akustični klavir, violina, udaraljke, kontrabas) i sa sjajnim ženskim pratećim vokalima maestralno uklopljenim sa Koenovim baritonom kojem je, naravno, ostavljen najveći prostor i koji, iznenađujuće, na momente neodoljivo podseća na Toma Vejtsa („Did I Ever Love You“, „Samson In New Orleans“). Stari (ne matori!) borac za „bolji svet“ ni ovog puta nije mogao bez osvrta na goruće „popularne“ probleme (zlokobna „Nevermind“ se, recimo, bavi tragičnim konsekvencama ponovo aktuelnog izraelsko-palestinskog sukoba, dok ženski vokal u pozadini ponavlja „Salaam, Salaam“ – mir, mir) ili na hipokriziju nosilaca vlasti koji (pre)brzo zaboravljaju patnje siromašnih sugrađana („And we who cried for mercy, From the bottom of the pit, Was our prayer so damn unworthy, The sun rejected it“ ironični su stihovi koji podsećaju da su tragične posledice uragana Katrina još uvek daleko od potpunog otklanjanja – što asocira i na Obrenovac i druga mesta pogođena poplavama u Srbiji).

Ako „Popular Problems“ i ima neku (značajniju) manu, onda je to njegova dužina – traje nepunih trideset i šest minuta. No, dobra vest je da je Koen najavio još jedan album, što se ovim mladuncima Dilanu i Jangu sigurno neće dopasti. Jer, kako će sutra, kad oni dođu u njegove godine, da opravdaju svoju studijsku neaktivnost?

Izgleda da ima života (i to kakvog!) i u osamdesetim.

Ocena: 9/10