“La Donna Che Legge” ili „Žena koja čita“ će trajati do 8.januara u “Ca̛ Pasaro”, u Venecijanskom opštinskom muzeju moderne umetnosti. Ova izložba nudi intiman pogled na književne sklonosti dizajnerke i njenu povezanost sa knjigama, a često i njihovim autorima, kao i njihov uticaj na njenu kreativnost.

Među desetinama izloženih knjiga, pisama, crteža i ostalih predmeta, činjeica je da bez velike mreže prijatelja, saradnika i ljubitelja njenih komada, Koko nikada ne bi postala Šanel.

Tamo se mogu videti dvadesetak Gabrijelinih forografija kako spava sa knjigom u ruci, sa pisanim primerkom Floberove „Madam Bovari “ iz zbirke opštinske biblioteke Rouen, kao i nekoliko predmeta i pisama koje su za ovu izložbu pozajmile neke javne institucije i njeni poznavaoci.

Knjiga „Madam Bovari “ je otvorena na stranici gde Flober opisuje petnaestogodišnju Emu koja u biblioteci manastira u kojem je odrastala neprestano čita romantične romane. Šanel je takođe odrastala u samostanu, nakon što ju je otac napustio posle smrti njene majke. Od audio vodiča kroz izložbu saznaje se da je i ona svoju slobodu našla u knjigama i čitanju.

Tu je takođe olovka kojom je Pablo Pikaso nacrtao ženu koja čita oko 1906.godine. Koko i Pikaso su bili prijatelji i kretali su se u istim umetničkim i intelektualnim krugovima kojima su između ostalih pripadali Žan Kokto i Igor Stravinski, koji je pomogao da se napravi tabela suštinskih promena koja je zahvatila umetnost s početka 20.veka.

Izložba naglašava intimnost tih odnosa kroz beleške, pisma i knjige namenjene da otkriju Gabrijeline veze sa poznatim pesnicima, umetnicima, misliocima i muzičarima, uključujući i poljsku pijanistkinju Misju Sert, koja je bila njena pokroviteljka i muza. Ona je bila jedna od njenih najbližih prijatelja kao i Gijom Apoliner, Pol Elijar, Alberto i Dijego Điakometi, Pjer Reverdi, Salvador Dali i Tristan Cara, osnivač dadaizma.

Tamo su i uspomene na fantastične baletske predstave Sergeja Diagileva za koje je Koko dizajnirala kostime, kao i za Koktoovu opersku izvedbu Antigone na kojoj su radili Pablo Pikaso i Šanel, a muziku komponovao Artur Honeger.

Među pismima je i jedno od Stravinskog u kojem govori da je Šanelim ljubavnik, prisećajući se „slatkih poljubaca sa vatrenom bojom usana Šanel, zvane Koko“. Dali je pisao „mojoj prelepoj maloj Koko“, dok je Kokto, koji je inače pisao tekstove koji su se našli na kompletima za štampu Šaneline kolekcije nakita 1932.godine u „Bijoux de Diamants“ , napisao „volim te svim srcem“ na vizitkarti hotela St. Redis u Njujorku.

U posvetama nekih knjiga ima dosta toga biografskog i istorijskog iz života slavne kreatorke, napisao je u katalogu kustos izložbe Žan Luis Froment. On je odlučio da pokaže i predmete o kojima nema podataka, tako da je neophodno koristiti katalog koji je sastavio kako bi se izložba razumela. Bez objašnjnja na engleskom, francuskom i italijanskom jeziku, teško bi bilo i razumeti odnos između fotografije mladića koji čita knjigu- Artura Edvarda Kapela, poznatijeg kao dečak Kapel, inače Šaneline velike ljubavi i sponzora. Jedna od njegovih svesaka, ilustovana kopija „Pesme nad pesmama“ i slikaiz Šanelinog stana u Parizu, sa istisnutim inicijalima A.K. na svojoj kičmi, prikazani su u maloj sobi posvećenoj Kapelu.

Jedno od počasnih mesta, u prvim vitrinama zauzima mali komad papira koji je Šanel čuvala u svom novčaniku. Na pitanje zašto odgovor se može pronaći u onom šta je na njemu rukom napisano, a to je maksima iz filma „Pokretanje osećanja“ Žozefa Peladana: „Život koji vodimo ima malo značenje,život o kojem sanjamo je veliko postojanje, zato se nastavlja posle smrti“.

Kroz prozor dizajnerskog uma, i tragom toga šta joj je pomagalo u stvaranju velike imperije zaključak je da vredi čitati.