Foto: Fonet/Stanislav Milojković

Nije bilo uobičajenog žamora, ljudi su se tiskali u tišini, sluha naoštrenog da ne propusti ni treptaj zvuka zbog neopreznog pokreta ili udovoljavanja sebi. Ali su srca zato udarala jako i eksplodirala poput nekih dobrih paklenih mašina u trenutku kada na pozornicu stupa bend. I glasovi su se onda prolomili iz svih grla, a ta grla su bila moćna vibracija oduševljenja. I nastao je stampedo emocija, tela su podrhtavala od električne struje odaslate u ognju čestica iz svog rock’n’roll rezervoara. Dame i gospodo, pred vama su Škrtice uživo u Amerikani beogradskog Doma omladine!!!

Kao da se ceo grad sjatio u Amerikanu da čuje super-bend sačinjen od heroja nekoliko različitih alternativnih rock generacija (Zoran Kostić Cane – Partibrejkers, Boris Mladenović – Jarboli, Vladimir Kolarić Kole – Veliki Prezir, Boško Mijušković i Danilo Luković – Straight Mickey and the Boyz). Ispred svih je Cane, dabome, koji ulaže ovde sopstveni pedigre od više decenija ulične borbe sa silama tame, a za vladavinu sunca u ljudskim bićima ovog grada i planete najmanje 24 časa dnevno. Njegova diktatura prirodne svetlosti, naspram lažnog sjaja sumnjivih elita u svakodnevici, ima dejstvo putokaza – za one koji umeju da čitaju. Stvarno, jesmo li postali nepismeni u međuvremenu? Ko je to vezao naše umove i čula da ne vidimo, čujemo, kažemo, osetimo? Nismo li gomila Taunsendovih Tomija, kojima očajnički treba navući tamne naočare iz „Oni žive“ DŽona Karpentera, pa da ponovo progledamo?

Ova i slična pitanja kao da promiču pesmama Škrtica, na istoimenom albumu i tokom koncerta. Jedan rebeliozni element, pobunjenička svest, ali istovremeno i prosvetiteljstvo, podučavanje životu i dobru, sa senzualnim gorivom u oruđima, te mnoštvom crnog bluesa i belog punka u inspiraciji – baza su odmetništva Škrtica od glavnog toka zvuka ovih dana. Bez obzira da li u ovim koncertnim zapisima iz sopstvenog škrtičnjaka zavodljivo pevaju sladostrasno mameću himnu „Moja ljubav je teška“ ili vas zalede u mestu sablasnom vizijom o nestanku čoveka, bilo da vrište sa scene da im treba vazduha ili pak propovedaju o vremenu koje je večnost – Cane i Škrtice uzdižu visoko baklje slobodne vere u nešto smešteno apsolutno izvan svakog računa, sa kojeg bi se eventualno mogao tek šturo da primi nekakav umetnički kusur. Ne, baš naprotiv, sestre i braćo, volja i radost deljenja muzike ovde stvarno nisu na prodaju i otuda nemaju cenu, niti svoj fiskalni odsečak. A vi, pažljivo zato sa onim što u vama plamti. Jer, ne zaboravite da – sve što potiskuješ preti da eksplodira. Tik-tak.