Čija je naša Zvezda

Pokušao sam da objasnim da su srpska država pa prema tome i njen fudbal zarobljeni od strane političkih ekstremista, pravih razbojnika koji sebe lažno nazivaju političarima. Hteo sam da istaknem kako su srpsko društvo pa i fudbal, okupirani, zarobljeni pa i pocepani na froncle, bolje reći na partijske feude i da se zbog toga ni u čemu, pa ni o fudbalu Srbija ne može porediti sa Evropom.

Video sam šta znači autocenzura u očima mladog voditelja, koji je stalno insistirao da pričamo o fudbalu a ne o politici. Kao da je fudbal pod staklenim zvonom i kao da politika u Srbiji nema nikakve veze sa događajima u fudbalu. Iz uviđavnosti prema mladom kolegi nisam hteo da insistiram na ovome pa sam do kraja emisije uglavnom nadopunjavao stavove Mirka Poledice, koji je na radost voditelja pričao o fudbalu, ali u pravno uređenim evropskim zemljama gde je najpopularniji sport ne vladin sektor života i bez ikakvog uticaja politike i države.

Pažljivo sam slušao tog elokventnog mladog čoveka jednog od retkih fakultetski obrazovanih bivših fudbalera. On za razliku od reportera nacionalne televizije, nije osporavao da je razlika u kvalitetu dva tima baš tih 4:0. Možda i veća. Poledica međutim tu razliku objašnjava time da samo jedan igrač Liverpula ima godišnji prihod veći od ukupnog Zvezdinog godišnjeg budžeta. Po njemu najvažnije u svemu jeste to što je Zvezda ušla u najjače fudbalsko takmičenje na svetu, jače i od Svetskog prvenstva. Marketinški i finansijski to mnogo znači – kaže Poledica, jer će Crvena zvezda zaraditi više novca ne samo od svog godišnjeg budžeta već i od godišnjih budžeta svih srpskih superligaša zajedno, ne računajući naravno Partizan.

Sve je to Poledica lepo objasnio i sve je to u Evropi tako. Postoji međutim jedno ali, koje srpskom fudbalu sreću kvari. To ali je direktna veza u Srbiji između države i društva (čitaj politike) i fudbala. Ni Poledica, ni navijači Zvezde, ni fudbalski novinari a pogotovu ne ljudi koji rade u fudbalu i žive od njega, ne žele uopšte ni da razmišljaju a ne razgovaraju o tome u kakvoj državi i društvu Zvezda živi i radi, odnosno čija je uopšte danas, nekadašnja naša Crvena zvezda, svetski i evropski šampion. I ko će raspolagati tim za naše prilike ogromnim novcem? Zvezda, kao ni Partizan nema vlasničkog titulara, kao klubovi u svim kapitalističkim zemljama Evrope, već i jedni i drugi funkcionišu po pravnim normama iz socijalističkih vremena, s tim što su u Zvezdi navijači tzv. Delije, odnosno nekadašnji huligani, sebi dali upravljačka prava tako što su u osnovnom pravnom aktu Statutu zapisali da klub pripada svima njima koji imaju članske karte i koji upravljaju klubom preko Skupštine, Uprave i drugih organa. Koliko su oni jaki vidi se i po tome što je iz njihovih redova, dakle iz one rupe na Severu Zvezdinog stadiona, potekao danas najmoćniji čovek u Srbiji.

Sve taj čovek može: Da ljudima smanji penzije, i da tajnim ugovorima pravi Beograd na vodi, i da još tajnijim proda Aerodrom Beograd, da drži u Parlamentu svog učitelja ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da sirotinji obezbedi jeftinu Lidl trgovinu, samo ne može da privatizuje Zvezdu i Partizan. „Priznajem“, rekao je ne jednom, „mali sam ja i nemam snage ni podrške da privatizujem fudbalske klubove“. Pa šta takav čovek uopšte traži na čelu države. I kakva je to država Srbija kad za privatizaciju opštenarodnih dobara kakvi su u vreme komunizma bili Zvezda i Partizan, mora da dobije saglasnost nekadašnjih huligana iz te rupe sa severa Zvezdinog stadiona. Jasno je dakle u čije će ruke otići Uefini milioni koje Zvezda dobija od učestvovanja u Ligi šampiona. Srbija nije država, Srbija je teatar apsurda u kome srpsko društvo čeka nekog Godoa. Ja apsurdista nisam pa zato i kažem da je naš fudbal onakav kakvi su ljudi koji ga vode. Ti ljudi su isti soj kao njihovi politički mentori koji su ih postavili da vode fudbal. A i jedni i drugi su svemirski daleko od evropskog fudbala i Evropa je za njih misaona imenica.

Autor je sportski novinar