Red fudbala, tri reda politike

Zbog ambijenta na stadionima, mesta koje je domaćin šampionata i termina u kojem se odigrava, ovaj turnir je veliki promašaj. Na sve to imamo i ogroman uticaj politike, a gde se umeša politika tu više nema mesta za fudbal.

Sve što je vezano za Svetsko prvenstvo bilo je pogrešno, počevši od sistema kvalifikacija i broja učesnika, što je kao ishod imalo to da više nemamo takmičenje najboljih reprezentacija, već turnir kojim se obezbeđuje politički uticaj i na koje politika ima uticaj.

U do sada odigranim utakmicama najjači utisak su iznenađujući rezultati i porazi selekcija koje su važile za favorite. Za mene to nije iznenađenje jer neko ko pažljivo prati reprezentativni fudbal može da primeti da nekada velike reprezentacije postaju osrednje, a da one „male“ prave sitne korake napred. Tako se kvalitet sveo na nivo osrednjosti, vlada unificiranost i to ne samo među ekipama, nego i među igračima.

Primer je reprezentacija Japana. Već dugo ih gledamo na Svetskim prvenstvima i uvek im je nedostajalo malo da bi bili konkurentni u odnosu na vrhunske reprezentacije. Moj utisak je da se u tom smislu ništa nije promenilo i da je ta reprezentacija i dalje na istom nivou, ali da je kvalitet Nemačke toliko pao da Japan, u poređenju s njima izgleda odlično.

Nekada je bilo nezamislivo da Nemačka povede protiv neke ekipe, a da onda dozvoli preokret, i to ne samo rezultatski, nego su bili potpuno nadigrani i nemoćni u drugom poluvremenu.

Maroko je osvojio bod protiv Hrvatske, a Senegalu je malo nedostajalo da iznenadi Holanđane, ali zapravo afričke reprezentacije taktički izgledaju tužno. Tu se ništa nije promenilo u poslednjih 40 godina, možda su čak i nazadovali. Zastrašujuće koliko su taktički neobučeni i to im nedostaje da bi mogli da se umešaju u borbu za najviši plasman.

Velikim reprezentacijama nedostaju veliki igrači, praktično imaju jednog, najviše dvojicu i kada oni nisu u formi onda je cela ekipa u problemu. Takođe, još uvek nismo zapazili nekog novog igrača, koji bi igrama na ovom šampionatu mogao da postane zvezda.

Neke reprezentacije su opterećene stvarima koje nemaju veze sa fudbalom. Igrači pričaju o boji trake njihovih kapitena, slikaju se sa rukom preko usta pre početka utakmica, koncentracija im je usmerena na nešto što nema veze sa terenom.

Početak šampionata ogolio je krizu u kojoj se nalazi fudbal, ne samo reprezentativni, već i klupski, za koji se tvrdilo da poslednjih godina preuzima primat. Posle samo nekoliko dana ispostavilo se da gledamo takmičenje nemotivisanih, osrednjih igrača i da su ogroman novac i uticaj politike obesmislili igru.

Ovo je tek početak propadanja fudbala i na neki način mi je drago što neću biti svedok onoga što će se fudbalu dogoditi za nekoliko decenija.