Ponovo ću podići baklju na Malom Kalemegdanu

Crnogorski stručnjak ni sam nije pretpostavio da će se predviđenih pola sata, pretvoriti u skoro sat vremena razgovora o životnim temama koje ga opuštaju, ali i vraćaju na profesionalne staze pune nepredvidivih prepreka.

Porodica i prijatelji

Oženio sam se sa 24 godine… Supruga Milica je sa Cetinja, ja sam iz Podgorice, ali sam određeno vreme igrao na Cetinju pa su mnogi nekako povezali da sam iz tog mesta. Upoznali smo se praktično na terenu, s obzirom da je i ona igrala košarku u Lovćenu. Brzo sam se oženio, imam rođenu sestru Danijelu koja živi u Podgorici. Majka mi je takođe u prestonici Crne Gore, rano sam ostao bez oca, imao sam samo devet godina. Prijatelji su mi u Podgorici, kumovi isto, naravno ne postoji Crnogorac koji nema rođake u Beogradu, to je prosto nemoguće. Moj kum Zvezdan Mitrović danas je trener KK Monako, slavili smo Novu godinu zajedno, drugi kum mi je Laza, u početku smo igrali zajedno, voleo je da me dobije u šutu, danas je uspešan advokat… Iz sveta sporta je recimo i Gavrilo Pajović iz Budućnosti, ali i mnogi drugi. Kafić „Fenjer“ je u blizini stana gde živim u Beogradu, tako da sam u njemu najčešće kada imam vremena za odmor. Inače, nisam neko ko voli puno da boravi u kafani, uopšte, niti da izlazi.

Jovana i Petar

Ćerka Jovana studira prava u Beogradu, sin Petar završava četvrti razred srednje škole i upisaće fakultet u prestonici Srbije, tako da će oni u narednom periodu biti tu. Što se tiče njihovog privikavanja na startu je bilo malo teže, međutim kako je vreme odmicalo lakše su se navikavali na određene stvari u Beogradu. Teško su im padale neke stvari koje su bile vezane za mene – te kritike, ja to lakše podnosim – bilo je malo poteškoća, posebno prošle godine. Generalno, dobro im je, u principu smo navikli da budemo zajedno i to nam jako odgovara. Volim da sam sa porodicom i tu se najbolje osećam. Ćerka i sin dolaze na utakmice, prate više nego što treba, po mom mišljenju. Inače su antisportisti, interesuje ih da gledaju moje utakmice, ali se ne bave sportom. U široj i užoj porodici jedino sam ja sportista.

Sport i obrazovanje

Krenuo sam da igram fudbal, pa sam brzo prekinuo, bila je odbojka jedno vreme na dnevnom redu, neki moji drugovi su u osnovnoj školi igrali u odbojkaškoj sekciji – u to vreme su postojale sekcije u školama, pa sam krenuo zbog njih, bili smo komšije, ali mislim da sam u sekciji bio jedan ili dva dana. Uvek sam bio odličan đak, u osnovnoj i srednjoj školi. Išao sam u Turističku školu i taj odabir bio je vezan za košarku, trebalo je da biram između nje i gimnazije, a u toj školi sam imao mnogo više uslova da koristim salu, da ključ od nje bude kod mene.

Upisao sam i Ekonomski fakultet, krenuo sam redovno, uporedo sam studirao i igrao košarku, bilo je izuzetno naporno, izdržao sam četiri meseca, taj neki prvi semestar, položio neke ispite i onda sam odlučio da košarka dobije prioritet, iako u to vreme nije bilo sve tako kao danas, da si mogao da se opredeliš sport ili škola. Niti je od košarke bilo nekih sigurnih stvari, bilo je teško vreme, ratno stanje. Kada je trebalo da se prelomi košarka ili fakultet odlučio sam se za sport i žao mi je što nisam završio fakultet, ali sam zato završio Višu trenersku, fali mi tri ispita da završim i DIF. Majka je ponekad umela da kaže da je šteta što nisam završio Ekonomski fakultet ali smo prošli tu fazu.

Dokolica i domaća kuhinja

S obzirom da puno vremena provodim sa ekipom po hotelima onda najviše volim da dođem kući na domaću kuhinju – šta god da žena spremi to je uglavnom dobro (smeh). Mogu da se pohvalim da imam suprugu koja odlično kuva, ona se posvetila porodici, nije bilo baš jednostavno jer sam stalno bio odsutan kao igrač, pa sada kao trener; deca su bila mala i onda smo pronašli neku najbolju varijantu. Inače, alkohol konzumiram u retkim situacijama. Iskreno, nisam neko ko ima previše vremena da se pohvali nekim drugim stvarima; između filma i košarkaške utakmice uvek ću radije pogledati meč. Ako čujem Zdravka Čolića osećam se super, volim njegove pesme, ali su obaveze tolike da zaista ne znam kad bih imao vremena da odem negde. Za ovih 20 godina nisam uspeo negde da odem, a kamoli za ove tri u Zvezdi, u principu porodica zna kakav sam, tako da mi ne zamera oko mog izbora. Naravno da bi mi bilo drago da ima vremena da odem u pozorište i bioskop, ali stvarno ne znam kad. Jedanaest meseci u godini sam posvećen sezoni, a u tih preostalih mesec dana odmora odem da se vidim sa svojima. Svi te čekaju i traže da provedeš neko vreme sa njima a istovremeno treba da koncipiraš tim za narednu sezonu.

Poziv koji menja sve

Momenat kada sam došao u Zvezdu nije bio jednostavan, trener u suštini ne dolazi u neki klub ako je u njemu situacija dobra…. Sećam se, imali smo u crnogorskom prvenstvu u subotu uveče utakmicu, znao sam tada da ću na kraju sezone da odem iz Budućnosti (to je bila moja odluka)… Godinu dana pre toga sam pregovarao sa Zvezdom ali sam ipak ostao u Budućnosti, imao sam dogovor sa ljudima iz kluba i smatrao sam da data reč ne može da se prekrši. U nedelju je Zvezda imala meč sa Megom u Kruševcu, odgledao sam utakmicu sa bratom od strica – Mega je dobila – otišla kući, legao da spavam i negde oko dvanaest uveče zazvonio mi je telefon, krenule su priče, mislim da je bilo čak i posle dvanaest, razgovarao sam sa Nebojšom Čovićem i jako brzo doneo odluku da preuzmem Zvezdu. Trebalo je samo da se napravi dogovor sa Budućnošću, s obzirom da sam rođeni Podgoričanin i toliko godina sam igrao u tom klubu, znam sve ljude odlično… U utorak ujutru sam sa aerodroma otišao na sastanak sa upravom kluba, pa na trening, konferenciju, pripremu za Metalac i na kraju smo izgubili od ekipe iz Valjeva. Očekivalo me je nakon toga samo par dana za pripremu istorijskog meča polufinala fajnal-fora za plasman u Evroligu.

Prvi dani u Zvezdi

Ta tri meseca sam bio potpuno van postojećeg ambijenta iz više razloga (odnos između Partizana i Crvene zvezde prim. aut); prvo jer sam upao u ritam koji nije dozvoljavao da uđem u sve to, drugo nisam bio ni taj koga je to zanimalo s obzirom da je bilo puno problema na terenu koji su morali da se rešavaju u rezultatskom smislu, takođe nisam imao ni želju da se time bavim jer generalno nisam taj tip. Napravio sam malo možda i čudan odnos, nije me bilo u javnosti, imao sam pretpostavku da je potrebno da prepoznam stvari da bih mogao da se ponašam drugačije, svestan da tih par meseci takav odnos nije bio ono što sam ja, ali je situacija zahtevala da se ponašam na takav način, da mislim samo na teren i ni na šta drugo.

Partizan reper za sve

Posle uvodna tri meseca na klupi Zvezde moja je prevashodna želja bila da što više igrača iz tog tima ostane; naravno iz ove perspektive, s obzirom da nismo savladali Partizan, može da se kaže da niko nije valjao, ali naravno da nije tako. Krenuli smo prvo da tražimo domaće igrače, suština je da smo godinu pre triple-krune doveli Bobana Marjanovića, ostali su Simonović, Katić, Mitrović…. Tako je počelo, međutim na kraju sezone 2013/14 koja takođe nije bila dobra, jer smo imali tu Cibonu (polufinale plej-ofa ABA lige prim. aut.), pa posle nismo dobili Partizan što je reper za sve, imali smo dobru osnovu da napravimo kvalitetan tim. Sa Dangubićem se koketiralo još u decembru, sa Kalinićem od januara, Jović je meni bio jako interesantan sve vreme… Sa Kalinićem i Jovićem su pregovori išli vrlo glatko, kod Dangubića je bio problem, tu smo se posvetili maksimalno i uspeli da dođemo do realizacije. Partizan i mi smo hteli da ga dovedemo… Ostali su nam još plej i bek-ap (rezervni) centar. Dobro smo se posvetili skautiranju Maika Cirbesa, pregovori su takođe tekli lako… i onda nam je ostala pozicija pleja. Dobili smo Markusa Vilijamsa u ponudi, za koga smo odlično znali kakav je igrač, s obzirom da je i igrao protiv nas, bilo je nekih ideja prethodno, ali nisu realizovane, ušlo se u avgust mesec tako da smo ga uzeli… U tom trenutku boljeg rešenja od njega sigurno nije bilo. Nisam u krugu ljudi koji pregovaraju i ne želim time da se bavim, znam da smo brzo završili pregovore sa njim… Uvek vodimo računa da ne kontaktiramo igrače koji zarađuju dva miliona ili 500.000 evra po sezoni – sigurno.

Događaji za pamćenje

Posao nosi puno momenata koji su interesantni, jako je teško neki izdvojiti, bilo je tu i dosta proslava, kako iz igračkih, tako i u danima kada sam bio trener. Sećam se velikog slavlja u Podgorici kada smo izborili ABA ligu, pa u Zvezdi prošle godine i Mali Kalemegdan – to mi je onako ostalo u jakom sećanju. Rekli su mi u mojoj Crnoj Gori da ne mogu da veruju da sam podigao baklju, s obzirom da u suštini nisam euforičan tip kada su proslave u pitanju. Ispalo je dobro, poneću je opet na Malom Kalemegdanu.

Ambicije

Kažu pritisak, pritisak…. sam sebi ga najviše namećem jer sam jako ambiciozan, videćemo dokle će to da me odvede. Zvezda je veliki klub, radimo na najvišem nivou evropske košarke. Za pet godina bih sebe apsolutno mogao da zamislim kao trenera Zvezde, ne znam koliko bi to bilo teško, koliko bi sedih tada bilo, sad brojimo samo crne dlake u kosi. Nekad je bila samo poneka seda, danas su mi crne dlake prava retkost u kosi.

Kvinski Miler

Nismo bili u cajtnotu sa vremenom kada smo dovodili Kvinsija Milera, pregovore sa njim započeli smo tri dana pre nego što se povredio Luka Mitrović, tačnije dan posle utakmice sa Strazburom u Evroligi. Posle je usledio meč sa Olimpijom kada se povredio Mitrović i onda je ispalo kao da smo Milera doveli zbog povrede kapitena, takva je bila percepcija javnosti. Ustvari, naše ambicije u vezi sa angažovanjem Milera bile su vezane za to što može da igra na pozicijama tri i četiri, a ne samo na mestu četvorke, sa koje nam sada puno daje. U skladu sa prelaznim rokom, u avgustu mesecu nismo ni mogli da pomislimo na eventualno dovođenje Milera, igrači tog nivoa i profila čekaju NBA i tek kada ne prođu razmišljaju o narednim potezima, a to je neki oktobar-novembar. Zvezda još uvek nije u poziciji da toliko dugo čeka na nekog igrača, već mora ranije da reaguje. Za Kvinsija je recimo karakteristično to da se kao izuzetno mlad veoma brzo adaptirao, iako smo predviđali da će privikavanje trajati duže. Uspeli smo na našu sreću i obostrano zadovoljstvo da ga brže uvedemo u sistem i da dobijemo ono što želimo. Kvinsi uči srpski jezik, interesantno mu je da nešto zna da kaže na našem jeziku.

Talenti

Zadatak nimalo jednostavan, to je zapravo proces koji zahteva puno rada, strpljenja… Sa Tejićem, Rebićem, Gudurićem i Ristićem sam radio odmah po dolasku u klub, na letnjim pripremama u Budvi. Gudurić je kasnije otišao u FMP, dosta je kuburio sa povredom i bilo mu je potrebno da bude rasterećeniji. Prošle sezone je došao na pripreme posle pauze nakon što je operisao prepone i zbog toga u pripremnom periodu nije mogao da funkcioniše kako treba niti da radi maksimalno. Kroz jednu jasnu sliku opredeljenje je bilo da treba da prođe još jedan ciklus, što se danas najbolje vidi kada je ovog leta zdrav prošao čitave pripreme. Najvažnije je da se u procesu rada sagledava napredak mladog igrača, brzina napretka i da u skladu sa tim njihova minutaža ne zavisi od toga da li se neko povredio kao što bi neko voleo da kaže ili imao želju da pojasni. Ta brzina napretka je zapravo najbolji pokazatelj talenta da se uvek može dobiti minut više na parketu. Apsolutni sam optimista po pitanju potpisivanja profesionalnih ugovora ove godine sa Borišom Simanićem, Aleksom Radanovim i Aleksandrom Aranitovićem i uopšte ne razmišljam u drugom pravcu. Zvezda je došla na taj nivo da može da igra u Top 16 fazi Evrolige i da istovremeno forsira mlade igrače, što se ranije nije možda moglo, a tražilo se jer je Partizan to godinama unazad radio i pokazao da tako treba da se radi, iako su oni godinama čekali da uđu u Top 16 a mi smo to već drugu godinu za redom učinili. Brže smo došli do toga. Mene raduje što imam dosta domaćih igrača i maltene sve teškoće narednog prelaznog roka neće biti ni blizu ovome.

Moda

Neki moji saradnici bi rekli da samo skroz demode, s obzirom da toliko vremena provodim u trenerci, ali umem da budem i moderan. Osećam se prijatno u trenerci – znam koja su pravila ponašanja i kad su javni nastupi u pitanju tu nema odstupanja.

Rekord

Gubim osećaj za tako nešto (Dejan Radonjić je trenutno na trećem mestu trenera u istoriji Crvene zvezde po broju vođenih utakmica prim. aut), puno je obaveza, naravno da sam srećan zbog toga, bilo bi lepo da prestignem i Ranka Žeravicu na prvom mestu, ali sam i ovako vrlo ponosan i srećan. Svi znamo ko su i kakve su veličine u pitanju, biti u takvom društvu je zaista za ponos.

Radovaćemo se i ovog leta

Radovaćemo se i ovog leta, u principu ne govorim ono što ne mislim da će se desiti. Kada sam to rekao i prošle sezone svi su mislili da je to „magla svuda magla oko nas“. Žao mi je samo što u izuzetno teškim okolnostima nismo dobili jednu utakmicu protiv Olimpije ili Igokee, samo jednu, u tom slučaju bismo se borili za prvo mesto. Ovako, doći će plej-of pa „kom opanci kom obojci“.