Smene trenera u Partizanu provereni alibi

Sa višestruko manjim budžetom i daleko skromnijim timom od Crvene zvezde, malobrojnim i frustriranim navijačima, ogromnim dugom kao omčom oko vrata… Uz neizbežne čaršijske i medijske priče o opštem rasulu u klubu, kao so na otvorene rane.

Mada je pred večitim rivalima još mnogo meseci loptanja za titulu, istorijsku privilegiju zvanu direktan plasman u Ligu šampiona i desetine milione evra (in)direktne zarade od tih šest zagarantovanih evropskih mečeva, Grobarima je teško da budu optimisti kada gledaju igru bez glave i repa, znaju da je Ilija Stolica (ne svojom krivicom) bio poslednji izbor u mnoštvu željenih naslednika razočaranog i ljutog Aleksandra Stanojevića i da mu, po oprobanom receptu, poslodavci već rade o glavi, jer se (potencijalna) smena trenera ovde smatra najlakšim rešenjem za rezultatsku krizu.

Pogotovo kada im je poznat manir predsednika Milorada Vučelića, generalnog direktora Miloša Vazure i ostatka uprave, izabrane 2016. godine (ne mali broj partizanovaca reći će poslate „odozgo“ da toliko oslabe crno-bele da još dugo ili više nikada ne budu egal takmac trofejnijem takmacu sa „Rajka Mitića“), da svoje neznanje i nerad prikriva velikim „obrtajem“ igrača i trenera.

Po mogućstvu što zvučnijih imena i(li) dražih plebsu, jer im je tako jednostavnije da posegnu za „doveli smo najbolje, ali ne vredi“ alibijem.

Majstori ubeđivanja i(li) obećavanja šarenih laža, uspevali su da predomisle ili vrate Marka Nikolića, Miroslava Đukića, Zorana Mirkovića, Sava Miloševića i Stanojevića, čije bi drugo mesto i, kako je milion puta rekao, „brutalno oteta titula“, prošle sezone mogli da budu kap u okeanu poraza i problema svih vrsta.

A, onda da im svojim (ne)činjenjem toliko ogade i Partizan i srpski fudbal da ih, kao i drugi veliki pikovi ovog leta – Veljko Paunović, Vladimir Ivić, Mladen Krstajić… – odbiju čim vide pozivni broj na telefonu. Čak i kada su bez posla i izvora zarade. Stolica je sve to znao, međutim, zagrizao je trulu jabuku, nadajući se da snagom svoje volje, znanja, ambicije… može zaustaviti razlivanje nagomilanih toksina.

I na volšeban način okrenuti točak sreće na Partizanovu polovinu „brda“.

Nadajući se da neće tako brzo početi da mu drmaju klupu protivnici njegovog angažovanja samo nekoliko dana pred početak priprema. Mada neki medijski navodi kažu da se neće predati bez borbe, tj. da je, tako poslovično staložen i mudar, pokazao prstom pravo u sportskog direktora Ivicu Ilieva, smatrajući ga direktnim krivcem za to što Partizan ima još slabiju postavu nego prošle sezone, iako Ivica Iliev misli potpuno drugačije – da je ovo „najbolji tim poslednjih godina“.

Gubitnik se unapred zna, jer ni titulama i plasmanom u Ligu šampiona ovenčani Stanojević nije u svom prvom mandatu mogao protiv tadašnjeg glavnokomandujućeg Darka Đurića, pa bi bilo iluzorno da neko kraće i skromnije karijere istera svoje i pobedi „sistem“. Samo je pitanje trenutka kada će biti „pušten niz vodu“.

Ne treba gledati u kristalnu kuglu ni da bi se znalo da će na posletku, kao i uvek, najviše stradati Partizan, jer je samo u izjanđalim floskulama „iznad svakog pojedinca“. Da je makar malo drugačije ne bi spirala nestručnosti i neodgovornosti, pa i sumnjivih nemara, dovela do toga da „parni valjak“ tako rano ispadne iz šampionskih šina i dopiše još jednu godinu koju su pojeli „skakavci“.

Bez naznaka da bi iko ko voli taj klub i poseduje potrebna znanja i veštine hteo i smeo da u doglednoj budućnosti (ne samo verbalno) stane na crtu aktuelnoj garnituri i njenim pomagačima spolja.