Naše društvo je sve pasivnije, nezainteresovanije i naviknutije.
Svakodnevno na pijaci, u banci ili u prevozu možete čuti neku od rečenica: „Ko te pita kako ti je“, „Udarili po sirotinji“… Ne govorim samo o Beogradu, već i o bilo kojem gradu ili turističkoj destinaciji u čitavom regionu. Prisutna je ideja da su ratovi na našem prostoru ostavili pogubne posledice i narod je toga svestan, ali se narod ne pita mnogo. Prihvatamo ideju da je jedini način da čekamo, a onda se svakodnevno iščuđavamo. To je usvojeni, naviknuti scenario koji vremenom dovodi do zasićenja određenom temom. Tako dobijate apatičnog, umornog građanina, ali i glasača, nad kojim imate potpunu kontrolu. Njega više ne zanima prošlost, jer ne vidi budućnost. Zadatak države jeste da sprovede sve neophodne akcije kako bi se priznali ratni zločini, ali je pitanje i dalje gde je politička struja koja će taj proces realizovati, ističe za Danas Srđan Miljević iz nemačke organizacije forumZFD, pisac i aktivista za ljudska prava.
* Kako gledate na to što su u svim bivšim jugoslovenskim republikama na vlasti maltene isti oni koji su zagovarali ili čak učestvovali u ratovima?
– Ostali su isti entiteti iz devedesetih, preodenuti u novo runo. Ponekad stvarno mislim da se nismo čudom načudili posmatrajući sopstvenu realnost, da dvaput gledamo isti film, pa tako neosvešćeni ne reagujemo. Ali i dalje tražimo krivca u drugom…
* Kako je biti aktivista za ljudska prava u Srbiji? Na šta sve aktivisti i aktivistkinje moraju da budi spremni, čega da se odreknu…?
– Šta god da radite i čime god da se bavite, uspećete samo ako verujete u ideju i posvećeno radite na tome. Aktivizam u Srbiji nije u boljoj ili ekstremno lošijoj situaciji od ostatka sveta. Borba za poštovanje osnovnih ljudskih prava je veliki zadatak u svim nerazvijenim zemljama. Verujem da aktivizam znači borbu za ono u šta duboko veruješ i što ti je zagarantovano pravo kao državljaninu jedne zemlje. Imaš svu slobodu da pokreneš akciju koja ukazuje na to da nismo svi isto vrednovani, da postoje razlike u tretiranju osoba koje su različite po bilo kom osnovu.
* Mladi iz svih bivših jugoslovenskih republika odlaze u velikom broju u inostranstvo. Zašto ste odličili da ipak ostanete ovde?
– Često u šali kažem da su svi otišli i da nemam više s kim da se družim u Beogradu. To, nažalost, nije daleko od istine, ali ima i nas koji smo tu. Moji najbliži prijatelji polako posustaju od snova da će raditi ono za šta su se školovali i da će baš oni napraviti neku promenu. I dalje verujemo da postoji razlog zbog kojeg smo rođeni u ovoj zemlji, iako ga dosad nismo pronašli. Postoji neka bleda nada, ali i potreba da se, barem kada je o meni reč, stvara na maternjem jeziku.
* Pošto ste i pisac i aktivista, koliko aktivizam i umetnost mogu zajedno da donesu bolje sutra na ovim prostorima?
– Za aktivizam je jako bitno da bude inovativan i participativan. Umetnost, s druge strane, ima moć da ilustruje, da zapita i, na kraju, da pomogne. Vrlo često su dobar film ili predstava motiv za razmišljanje o drugačijem. Umetnost dozvoljava da se polako prelaze granice i da se dođe do uvida da smo svi zaista isti. Zvuči utopistički, ali verujem da se naše društvo kreće u smeru u kojem će se osetiti malo više ravnopravnosti.
Najglasniji su oni koji ništa ne razumeju
* Nagrađeni ste za priču „Ja, dželat“. Na čemu sada radite?
– Priča „Ja, dželat“ osvojila je drugo mesto na Festivalu evropske kratke priče u Zagrebu 2017. u konkurenciji 232 priče iz celog regiona. Nagrada je podrazumevala i dvonedeljnu književnu rezidenciju u Splitu, gde sam se i predstavio ondašnjoj publici u gradskoj biblioteci. Pored vrlo lepe večeri, ispunjene razgovorima o pomirenju i o idejama, nekoliko dana kasnije oglasili su se i neki hrvatski političari koji su biblioteci tražili izvinjenje zbog činjenice da sam gostovao veče uoči obeležavanja Dana sećanja u Vukovaru. Tada sam osvestio da glas pisca jeste bitan i da se čuje. Ali i da su najglasniji oni koji ništa ne razumeju. Možda baš zato najčešće pišem o ljudima koji traže sreću, koji se bore, padaju ali ne posustaju. Priče su mi nagrađivane na konkursima u Beogradu, Banja Luci, Zagrebu i Širokom Brijegu. Krajem novembra učestvujem na književnoj koloniji „Tekst je prisutan“ u Malom Iđošu, u organizaciji Omladinskog centra CK13. Pripremam zbirku priča čiji lajtmotiv jeste teskoba, ali i vedar duh likova koji ne posustaju u borbi za svoje. Balkanski način, priča za Danas Srđan Miljević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
