Arheološkinja koja je zadužila Srbe

Herijet Bojd Hoz je svoja zapažanja i doživljaj ratnih strahota s Krfa zabeležila u dnevnicima i pismima, koja sadrže opsežne opise patnji srpskih vojnika, tzv. šatora smrti i plave grobnice. Njena kćerka Meri Olsebruk je 2002. objavila biografiju „Rođena za pobunu: Život Herijet Bojd Hoz“.

Herijet je na Krfu i Vidu pomoć srpskim vojnicima pružala dva meseca, od februara do aprila 1916, kako navodi Aleksandar Palavestra, profesor na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta. Za to vreme je radila kao bolničarka i organizovala kuhinju za bolesne i ranjene u čemu joj je pomagao jedan srpski kaplar, grčka kuvarica i dva vojnika. Takođe je raspoređivala humanitarnu pomoć. Svoju humanitarnu misiju u Prvom svetskom ratu je započela u decembru 1915. kada se sa pomoći, koju je sakupila u Americi i namenila srpskim vojnicima i izbeglicama, brodom „Lafajet“ uputila preko Italije i Francuske ka Albaniji. Nakon niza birokratskih i drugih teškoća i uz intervenciju američkog i britanskog ambasadora uspela je da stigne do Brindizija, gde je pomoć rasporedila za prvih 1.800 izbeglica, da bi ubrzo nakon toga došla i do Krfa. U avgustu 2017. stupa na čelo humanitarne organizacije Smit rilif junit, koju su činili lekari, profesori, socijalni radnici i nekoliko njenih kolega arheologa, i upućuje se u Francusku. Tokom Velikog rata joj je umnogome poslužilo iskustvo koje je stekla kao bolničarka Crvenog krsta za vreme grčko-turskog rata.

Herijet je nesalomivi duh i interesovanja netipična za žene toga doba pokazala još u detinjstvu i ranoj mladosti. Rođena 1871. u Bostonu kao najmlađa sestra četvorice braće ostala je rano bez majke. Prema svedočenju njene ćerke, otac je bezuspešno pokušavao da joj „usadi ženstvenost“ i „domaćinske vrednosti“; ništa nije mogao protiv uticaja braće za koje je Herijet bila izuzetno vezana. Posebno je bila privržena jedanaest godina starijem Aleksu, koji je na neki način u njenom životu odigrao roditeljsku ulogu. Upravo se njemu pripisuje najviše zasluga što se Herijet 1888. upisuje na klasične nauke na Smit koledžu. Nakon što je 1892. diplomirala, četiri godine je predavala, da bi potom rešila da krene na put po Evropi, delimično zahvaljujući nasleđu koje joj je ostavio Aleks, a čija ju je smrt potresla na završnoj godini studija…

Ljubav prema arheologiji joj je još za vreme studentskih dana na Smit koledžu pričama o putovanju po Nilu probudila spisateljica i egiptolog Amelija Edvards. Rešivši da spoji dve ljubavi, klasične nauke i arheologiju, Herijet 1896. upisuje Američku školu klasičnih nauka u Atini. Ubrzo po dolasku u Grčku takoreći šokira Grke, budući da se interesuje za terenski rad, što se u to vreme smatralo neprikladnim za žene. Od arheološkinja se očekivalo da rade kao bibliotekari ili kustosi u muzeju, a ne da „prljaju ruke“ na iskopinama.

U proleće 1900. odlazi na Krit i nakon istraživanja i razgovora s meštanima dobija sve potrebne dozvole za iskopavanje Kavusija. Potom odlazi u SAD, gde objavljuje rad u American Journal of Archeology, da bi se već sledeće godine vratila u Grčku i počela da radi na iskopavanju Gurnije. Rezultati tog rada su otkriće celog jednog gradića iz bronzanog doba sa više od 70 kuća i jednom manjom palatom, popločanim ulicama, trgovima i grobljem.

Gurnija je bila poslednje arheološko nalazište na kojem je Herijet radila. S terenskim radom je prestala nakon što se 1906. udala za engleskog antropologa Čarlsa Henrija Hoza, koga je upoznala na jednom od svojih putovanja u Grčku i s kojim je dobila dvoje dece – Aleksandra i Meri. Nastavila je da predaje i bavila se humanitarnim radom (1916. je pomagala ranjenicima u Francuskoj) da bi nakon Velikog rata postala profesorka antičke umetnosti na Velzli koledžu, objavljivala knjige i borila se za prava radnika. Godine 1938. je završila na naslovnoj strani Vašington posta, pošto je protestovala protiv ulaska nacista u Sudete, odakle su je Nemci proterali. Umrla je 1943. u 73. godini.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD