Ne manjkaju analize šta ruski predsednik Vladimir Putin namerava u Siriji i zašto. Ipak, ogroman deo tih analiza usko je usmeren na kratke rokove i možda je previše negativan kada je reč o proceni najverovatnijih dugoročnih posledica njegovih delovanja.
Ono što znamo jeste da je odlučio da pritekne u pomoć režimu Bašara al Asada u nevolji. Ruske bombe i rakete sada pljušte na mnoštvo oružanih grupacija koje se bore protiv snaga sirijske vlade, što režimu daje prostor da diše, što je i bila namera ruske intervencije.
Ma koliko Asadova vlada bila loša i ma koliko morala da bude pozvana na odgovornost, ovaj ishod je na kratke staze ubedljivo poželjniji od propasti režima. Bolna istina u današnjoj Siriji jeste da bi propast Vlade najverovatnije dovela do genocida, raseljavanja još nekoliko miliona ljudi i uspostavljanja takozvanog kalifata Islamske države u Damasku.
Putinovi motivi su predmet spekulacija, ali bi se moglo ispostaviti da on ne želi da ruski saveznik na duge staze na Bliskom istoku propadne. Štaviše, on nikada ne propušta priliku da podseti svet da je Rusija i dalje glavna sila, koja može i hoće da deluje u ime njegovih interesa. Takođe je moguće da je on nastojao da odvrati pažnju domaće javnosti od smanjenja privrednog dohotka i povećanja troškova intervencije u Ukrajini. Visoki Putinov rejting ukazuje da on i te kako može da uspe.
Mnogi strahuju da najnoviji aktivizam Rusije neće samo odužiti brutalni građanski rat u Siriji, već će i osnažiti Islamsku državu. To bi i te kako moglo da se ispostavi kao tačno, pošto je mržnja prema Asadu glavni instrument regrutacije. A izgleda da je, bar za sada, Islamska država nisko rangiran prioritet ruske vojske, koja, kako se ispostavlja, napada uglavnom druge antiasadovske grupacije.
Zapravo, ima izveštaja da se Islamska država premešta u područja koja su ostali napustili nakon napada Rusije. Izgleda da Rusija igra istu ciničnu igru kao Asad – predstavljati rat kao binarni izbor između Islamske države i režima koji, ma koliko manjkav, i dalje zaslužuje svetsku pažnju.
Pojedini takođe strahuju da ova demonstracija izričitosti Rusije nagoveštava novi talas takvih intervencija, čak novi Hladan rat. Ali za to ne postoji gotovo nikakva verovatnoća, ako ni iz jednog drugog razloga, onda zato što Rusija nema dovoljno ekonomskih i vojnih sredstava da izdrži takve napore na više frontova. Takođe nije poznato da je ruski narod spreman da plati visoku cenu takve spoljne politike.
Dakle, sve se svodi na Putina, koji uživa stepen autonomije u donošenju odluka u Kremlju kakav nije niko uživao još od Staljinove ere. Nadaleko je poznato da je Putin obožavalac borilačkih veština, a njegovo delovanje u Siriji je u potpunoj saglasnosti s mnogim principima te discipline, uključujući značaj odlučujućeg udarca koji neutrališe protivnikove adute, a koristi njegove slabosti.
Ali sila ima svoja ograničenja. Ruska intervencija u Siriji ne može da uspe ako je uspeh definisan kao omogućavanje Asadovoj vladi da povrati kontrolu nad većim delom teritorije zemlje. Putinovom politikom se u najboljem slučaju može uspostaviti relativno bezbedna enklava.
Čak će se i ovaj skroman cilj pokazati kao skup jer i Islamska država jača. I može se pokazati kao skup i za samu Rusiju – samo je pitanje vremena kada će se samoubilački bombaški napadi (poput onog nedavnog u Ankari) dogoditi u Moskvi.
Onda pravo pitanje koje se postavlja jeste da li Putin smatra podupiranje Asadove vlade krajem samim po sebi ili sredstvom za postizanje kraja. Ako je ovo drugo – ako Putin razmišlja kao igrač šaha, omiljene igre mnogih Rusa, i planira nekoliko koraka unapred, moguće je zamisliti diplomatski proces, iz kojeg će u nekom trenutku Asad biti sklonjen. Rusija bi možda mogla da podrži takav proces; naposletku, Putin nije poznat po svojoj sentimentalnosti. Zapravo, on je možda prigrlio politički proces koji mu omogućava da demonstrira centralnu ulogu Rusije u oblikovanju budućnosti Bliskog istoka.
U međuvremenu, Sjedinjene Države i ostali treba da vode politiku na dva puta. Jednim putem bi se kanalisali koraci za unapređenje ravnoteže moći na terenu u Siriji. To podrazumeva veće napore da se pomogne Kurdima i izdvoje sunitska plemena, kao i nastavak napada na Islamsku državu iz vazduha.
Iz tih napora treba da se iznedre relativno bezbedne enklave. Sirija enklava ili kantona možda je najbolji mogući ishod i za sadašnji period i u bliskoj budućnosti. Ni SAD ni bilo kome drugom nije povratak sirijske vlade koja pod kontrolom drži celokupnu teritoriju zemlje od vitalnog nacionalnog interesa; ono što je od suštinske važnosti jeste neutralizacija Islamske države i sličnih grupacija.
Drugi put predstavlja politički proces u kojem su SAD i vlade drugih zemalja i dalje otvorene za učestvovanje Rusije (i čak Irana). Cilj bi bio da se Asad polako smeni s vlasti i uspostavi Vlada-naslednica, koja u najmanju ruku uživa podršku njegove alavitske baze i, bilo bi idealno, nekih sunita.
Takav proces bi Putinu doneo prestiž. Bila bi to cena koju bi bilo vredno platiti ako bi to doprinelo dinamici koja bi vremenom umanjila i patnju sirijskog naroda i opasnost koju predstavlja Islamska država.
Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
