Bregzit i ravnoteža snaga

Trenutne ankete javnog mnjenja ukazuju na striktno podeljeno izborno telo. Premijer Dejvid Kameron tvrdi da ustupci koje je izvojevao od britanskih partnera EU treba da umire zabrinutost naroda u vezi s predajom suvereniteta Briselu i prilivom stranih radnika iz Istočne Evrope. Ali Kameronova Konzervativna stranka i njegov kabinet duboko su podeljeni, dok se populistički gradonačelnik Londona Boris Džonson pridružio pristalicama izlaska Britanije iz EU.

Pitanje cene i dobitaka od britanskog članstva u EU deli i britansku štampu. Mnogi visokotiražni listovi podržavaju “Bregzit”, dok listovi koji se bave finansijama podržavaju ostanak u EU. Ekonomist, na primer, ukazuje da 45 odsto britanskog izvoza odlazi u druge zemlje EU i da bi atmosfera za pregovaranje o trgovinskom sporazumu nakon “Bregzita” najverovatnije bila ledena.

Štaviše, EU je jasno stavila do znanja zemljama koje nisu članice EU, kao što su Norveška i Švajcarska, da mogu da imaju potpuni pristup jedinstvenom tržištu samo ako prihvate većinu njenih pravila, uključujući slobodu kretanja ljudi, i doprinose budžetu EU. Drugim rečima, Britanija koja je izvan EU malo bi dobila kada je reč o “suverenitetu”; naprotiv, izgubila bi svoj glas i uticaj kada je reč o uslovima njenog učestvovanja na jedinstvenom tržištu. U međuvremenu, rivalski finansijski centri kao što su Pariz i Frankfurt bi ugrabili šansu da uspostave pravila koja bi im pomogla da povrate biznis iz Londona.

Druga komplikacija je politička uspon nacionalizma u Škotskoj i posledica “Bregzita” po opstanak Ujedinjenog Kraljevstva. Škotska je 2014. na sopstvenom referendumu izglasala da ostane u UK; ali su nacionalisti na opštim izborima osam meseci kasnije osvojili gotovo sva poslanička mesta Škotske. Pošto je javno mnjenje u Škotskoj mnogo više proevropski orijentisano nego ono u Engleskoj, mnogi veruju da bi “Bregzit” doveo do još jednog referenduma o nezavisnosti. Kameron bi mogao da bude upamćen kao premijer koji je pomogao da se Britanija (i potencijalno Evropa) raspadne.

Administracija predsednika Baraka Obame u Sjedinjenim Državama jasno je saopštila svoje uverenje da su i Britanija i Evropa zajedno jače. Iluzije o specijalnom odnosu sa SAD kao zameni za uticaj Evrope su pogrešne. Ali britanski narod će vagati da li da podrži “Bregzit”, a pomoć Amerike u vaganju mogla bi da bude kontraproduktivna.

Istovremeno, prema rečima Daglasa Aleksandra, nekadašnjeg kandidata za šefa diplomatije iz redova laburista, “od kraja Drugog svetskog rata Amerika je operativni sistem međunarodnog poretka izgrađenog na jakom, stabilnom Transatlantskom savezu, koji je podupret parom stubova NATO-a i EU. Britanija napušta EU, najbliži saveznik Amerike bi bio marginalizovan… a ceo evropski projekat u opasnosti da propadne baš u trenutku kada se Zapad suočava s novim ekonomskim i bezbednosnim pretnjama”. Nije čudo što bi Kremlj Vladimira Putina pozdravio “Bregzit” i što se meša u unutrašnju politiku evropskih zemalja da bi pokušao da oslabi EU.

Geopolitičke posledice “Bregzita” se ne moraju pojaviti odmah. EU bi čak mogla da se privremeno sabere. Ali bi bilo štete po evropski osećaj misije i njenu meku moć privlačenja. Takođe bi bilo mnogo teže obezbediti finansijsku stabilnost i upravljanje imigracijom. Pored obnove škotskog separatizma, povlačenje Britanije u sebe koje je aktuelno u proteklih nekoliko godina bi moglo da se ubrza. A na duže staze posledice po globalnu ravnotežu moći i liberalni međunarodni poredak, u kojem Britanija ima jak nacionalni interes, bile bi negativne.

Kada deluje kao entitet, Evropa je najveća ekonomija na svetu, čiji je broj stanovnika od 500 miliona znatno veći od 325 miliona stanovnika u Americi. Ima najveće tržište na svetu, čini 17 odsto svetske trgovine i obezbeđuje polovinu svetske spoljne pomoći. Takođe ima 27 univerziteta koji se rangiraju kao sto najboljih u svetu, a njene kreativne industrije doprinose sedam odsto njenom BDP-u. Američki prihod po glavi stanovnika je veći, ali kada je reč o ljudskom kapitalu, tehnologiji i izvozu, Evropa je u velikoj meri njen ekonomski ekvivalent.

Kada je reč o vojnim troškovima, Evropa je druga samo posle SAD, čineći 15 odsto ukupnih svetskih vojnih troškova, u odnosu na 12 odsto Kine i pet odsto Rusije. Naravno, taj broj je nekako obmanjujući, s obzirom na nedovoljnu vojnu integraciju Evrope. Francuska i Britanija su dva glavna izvora vojnih snaga koje se bore u inostranstvu.

Evropski i američki resursi se međusobno snaže. Direktna investicija u oba pravca je više od one sa Azijom, a trgovina između Amerike i Evrope je uravnoteženija nego trgovina SAD sa Azijom. Na kulturnom nivou Amerikanci i Evropljani u većoj meri dele vrednosti demokratije i ljudskih prava jedna s drugom nego s bilo kojim drugim regionom na svetu.

Suočena sa usponom Kine, s Rusijom koja slabi, ali je sklona riziku i sa izgledima prolongiranog previranja na Bliskom istoku, bliska transatlantska saradnja će biti od suštinske važnosti za održanje liberalnog međunarodnog poretka na duge staze. Priznanje da bi “Bregzit” slabljenjem i Evrope i Britanije povećao verovatnoću za haotičan međunarodni poredak, trebalo bi da odnese prevagu u korist održanja statusa kvo.

Autor je profesor na Harvardu i autor knjige “Da li je američki vek gotov”

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org