Za postizanje napretka u vezi s naizgled nemogućim potrebno je poštenje, posvećenost, pažljivost (i ponekad NATO).

„Razmišljao sam o ideji o balkanskoj mirovnoj konferenciji slično kao što je predloženo u vašem nedavnom pismu.“ Ovim rečima me je predsednik Bil Klinton 3. oktobra 1995. obavestio o predstojećoj konferenciji u Dejtonu. Na tom istorijskom samitu, od kojeg se ove nedelje navršava 20 godina, i nakon ogromnog broja noći diplomatskih rasprava, predsednik i njegov tim su pomogli da se okonča destruktivni rat u Bosni i uspostavi okvir za formiranje nove vlade.

Njihovi izuzetni napori u ime mira nude nam dragoceni uvid u to kako danas svet učiniti boljim. Oni prvenstveno treba da nas podsete da se u Ukrajini, Siriji i ostalim problematičnim regionima, za naizgled nerešive konflikte može naći rešenje ako suprotstavljene strane uključimo u konstruktivan dijalog i primenimo impresivnu diplomatsku moć Sjedinjenih Država da bismo „uspostavili mir“.

Mir je uvek opcija. Možda najvažnija lekcija Dejtona jeste da mir nikada nije nemoguć, čak i kada među stranama postoji ogromna razlika.

Kada sam bio premijer Jugoslavije 1992. i 1993, američke diplomate su često gledale Balkan kroz ekstremno fatalističke naočare i tvrdile da je tamošnje nasilje rezultat drevnih animoziteta koji nikada neće biti prevaziđeni… „Ovo sam rekao sto puta… Ova tragedija nije nešto što može da se reši spolja“, rekao je državni sekretar Lorens Iglberger u septembru 1992, „i krajnje je vreme da to svi shvate. Dok god Bosanci, Srbi i Hrvati ne odluče da prestanu da se ubijaju, spoljni svet ne može ništa da učini povodom toga.“

Bila je to tek sudbina koja se priziva – kada niko nije verovao da je mir moguć i kad niko nije preduzimao ništa da se pomogne da se on uspostavi. Srećom, predsednik Klinton se nije slagao sa ovim ravnodušnim stavovima. I nakon što je kampanja vazdušnih udara NATO na bosanske Srbe u leto 1995. naterala sve strane da se odreknu daljeg nasilja, on je uložio ozbiljan napor da pronađe put koji vodi napred. Dao je šansu miru i to je donelo odlične rezultate.

Mir iziskuje iskren razgovor. Jedan od vrhunskih pogodaka predsednika Klintona bilo je održavanje konferencije u vazduhoplovnoj bazi „Rajt-Paterson“ u Dejtonu u Ohaju. (Ja sam predlagao „Kemp Dejvid“ – predsednik je rekao da je „isuviše blizu Vašingtona.“) Klintonov tim je lukavo prepoznao da borci svih strana – bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i srpskog predsednika Slobodana Miloševića – isuviše često igraju da udovolje svojoj domaćoj javnosti.

Na drugoj strani sveta, daleko od svog uobičajenog miljea, ovi lideri nisu mogli da povlađuju kamerama ili uživaju u jakoj nacionalističkoj retorici koja je produbljivala bosansku krizu. Umesto toga je stvorena prilika za otvoren dijalog o budućnosti Balkana.

Mir može da bude komplikovan. Iako smo bili intenzivni politički neistomišljenici, Milošević je od mene tražio savet kako da upravlja ovim mirovnim naporima – poznajem američke diplomate bolje od svih njegovih savetnika. Više puta sam mu rekao da postupa velikodušno i bude pravi mirotvorac tokom procesa.

Prezirao sam to što je taj mirovni pristup mogao dodatno da poboljša Miloševićev imidž na Zapadu i učini ga posvećenijim miru nego što je zapravo bio. I znao sam da će „pobeda“ pomoći ovom brutalnom diktatoru, arhitekti ogromne količine krvoprolića i nemira, uključujući ubrzo nakon toga užasan rat na Kosovu, da se prikaže kao čovek mira. Ali sam takođe znao da Dejton predstavlja jedinstvenu priliku da se krene napred.

Da li je moja velikodušnost bila vredna toga? Rat mi se smučio kao mladiću koji se borio protiv nacističke okupacije Jugoslavije. Mir je uvek vredan toga. Dejtonskim sporazumom je okončan konflikt u kojem je stradalo 100.000 ljudi, još nekoliko miliona ih je raseljeno, a od Srebrenice je nastala klanica. To što je Dejton lažirao Miloševićev imidž bio je nesrećan ali neophodan ustupak.

Mir zahteva posvećenost. Kao što sam rekao predsedniku Klintonu nakon Dejtona, „dugoročna održivost i uspeh mirovnog sporazuma biće određeni nevojnim sredstvima.“ Apelovao sam na njega i na druge zapadne zemlje da se to proprati i sveobuhvatnim programom da bi se ukinule ekonomske granice koje dele bivše neprijatelje i promovisala saradnja širom područja. I zaista, tokom nekoliko godina nakon rata u Bosnu je stiglo više od 14 milijardi dolara međunarodne pomoći.

Ali, nakon 11. septembra svetska pažnja je skrenuta s Balkana i Bosna danas, na žalost, pati od velikog broja istih uzročnika nasilja kao i ranije – naime, od manjka ekonomskih mogućnosti, što produbljuje etničke podele, i od birokrata koji se svesrdno trude da iskoriste te dugotrajne netrpeljivosti za sopstvene političke dobiti. A iz toga sledi da moramo da obezbedimo garancije da je mir više od reči u starom dokumentu – da on bivstvuje u srcima i dušama ljudi i manifestuje se kao ekonomska prilika, društvena i kulturna tolerancija i blagostanje pojedinca.

Tekst napisan specijalno za Ju-Es-Ej tudej; Danas ga objavljuje sa dozvolom autora

close
Dejton može da bude model za Ukrajinu i Siriju 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.