Ekonomske reforme, ne i otvaranje Severne Koreje

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Završetak sedmog kongresa RPK je proslavljan dve večeri. Prvo igrama i maršom baklji preko 100.000 studenata na mamutskom trgu Kim il Sunga, dede i osnivača dinastije. Potom gala koncertom tri orkestra, među kojima je dva poslednjih godina osnovao sam Kim DŽong Un, a od kojih je jedan, Moranbong, sastavljen od lepih mladih muzičarki, predstavnica severnokorejskog popa.

Kada je pre nepunih pet godina Kim preuzeo vođstvo posle smrti oca Kim DŽong Ila (1941-12011), nije i formalno počela nova era u jednoj od najizolovanijih zemalja sveta. Za Kimovu eru je bio potreban niz novih misli, vizija, politika, ciljeva i organizacija. Sedmim kongresom RPK je Kimova era dobila svojevrstan pečat.

U jednočasovnom govoru na kongresu Kim, obrazovan između ostalog u Švajcarskoj, izneo je planove da izgradi domovinu moćnu na pet planova – privrednom, političkom, vojnom, tehnološkom i kulturnom. Na njima se proteklih godina Kimov režim uveliko pripremao, naročito na vojnom i privrednom.

Radi vojnog jačanja, Severna Koreja je samo u 2016. izvela dve nuklearne probe i ispalila nekoliko balističkih raketa. Opet, godinu dana po preuzimanju vlasti, Kim je uvideo značaj poboljšanja ekonomskih prilika stanovnika. Tada je usvojio „bjungđin“, „blizansku“politiku istovremenog privrednog i nuklearnog napretka.

Prethodno je otac Kim vodio politiku „songun“ koja je na prvo mesto stavljala oružane snage i nuklearni program. Potiskivanje RPK je bilo, smatra se, jednim od razloga da tokom 17 godina vladavine starijeg Kima nije sazivao partijski kongres.

Deda i utemeljitelj svojevrsne dinastije, maršal Kim Il Sung (1912-1994) je pak utemeljio učenje „đuće“, oslanjanje na patriotizam i vlastite snage u razvoju zemlje. Đuće je, u suštini, do danas zamenilo marksističko-lenjinistički sistem u Severnoj Koreji.

Ključni element u govoru sadašnjeg vođe bila je najava prvog planskog dokumenta posle sedmog sedmogodišnjeg plana razvoja 1987-1993. Upućeniji kažu kako je to znak da Kim daje veći značaj privredi zemlje, ali će vreme pokazati da li će ona biti planska ili tržišno zasnovana.

U Severnoj Koreji su tržišne reforme počele 2002, u vreme Kim DŽong Ila, a sin je taj proces ubrzao. Očekuje se da će tržišno upravljanje privrede dobiti u zamahu, na osnovu međunarodne prakse, a naročito u susednoj Narodnoj Republici Kini. Biće reformi, ali ne i otvaranja prema svetu.

Kim je, dalje, neočekivano i neuobičajeno saopštio da Severna Koreja neće koristiti nuklearno oružje ukoliko ne bude ugrožena. Smatra se da je prvi put Kim izjavio da neće biti prvi koji će upotrebiti nuklearnu bombu. Takođe je obećao da će „u potpunosti ispuniti obaveze u pogledu neširenja nuklearnog oružja i njegovo ukidanje u čitavom svetu.“

Takve izjave su usledile posle „testiranja nuklearne bombe“, lansiranja satelita za koje se smatra da su, u stvari, probe ispaljivanja interkontinentalne rakete i nekoliko testiranja raketa sa podmornica, te međunarodnih pokušaja da Severna Koreja bude dovedena za pregovarački sto. Kimove najnovije izjave su i u suštoj suprotnosti sa njegovim ranijim pretnjama o „predupređujućem napadu“, „uklanjanju SAD sa planete“ i drugih.

Smatra se da je ovakvim izjavama Kim pokušao da ozakoni status Severne Koreje kao nuklearne sile. Takođe se ocenjuje da je Kim učinio iskorak prema zvaničnom Vašingtonu.

No, SAD i Južna Koreja su odmah odbacili Kimove poruke i uzvratili da se može jedino razgovarati o potpunom odricanju Severne Koreje od programa nuklearnog naoružanja. Uoči kongresa RPK, kao i mnogo godina ranije su obavljeni zajednički američko-južnokorejski manevri, ovog puta najveći, u kojima je učestvovalo 300.000 vojnika, bombarderi sa mogućim nuklearnim naoružanjem i najveći američki nosači aviona.

Kim je možda suočen sa još većim problemom, da li je u stanju da ostvari „bjungđin“. Upućeni, naime, smatraju da Severna Koreja, zbog ograničenih materijalnih sredstava, nema mogućnosti da sprovede obe komponente tog novog koncepta. Decenijama duge blokade Severne Koreje koje sprovode razvijene zapadne zemlje uvećale su njene ekonomske probleme.

Uverenje je, takođe, da glavni svetski akteri, članice nuklearnog kluba i stalnog sastava Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, neće priznati Severnu Koreju kao nuklearnu silu. Savet bezbednosti traži od Pjongjanga da obustavi program nuklearnog oružja, čemu su se pridružila i dva njena glavna saveznika, Narodna Republika Kina i Ruska Federacija. Dalje, „kvalitativno i kvantitativno“ širenje severnokorejskog nuklearnog naoružanja će umanjiti mogućnosti Pjongjanga da se otvori prema spoljnom svetu, zapretiti još većoj izolaciji zemlje i povećati domaće probleme.

Poslednji niz sankcija Saveta bezbednosti nametnutih Severnoj Koreji, izgleda da deluje, ali se sve češće čuje i među zapadnim stručnjacima, da se zbog njih Kim neće potpuno odreći nuklearne moći. Glavnim akterima u Severoistočnoj Aziji predstoji dugotrajan i mukotrpan posao da Severnu Koreju ponovo dovedu za pregovarački sto. Za to će možda biti potrebno više demokratije nego vojnih pretnji.