Najznamenitije inovacije protekle dve decenije bile su finansijske. Poput tehnološke, finansijska inovacija tiče se večite potrage za većom efikasnošću – u ovom slučaju smanjenja troškova transfera novca od štediša na investitore.
Na smanjivanja troškova koji donose neto korist društvu valja gledati na povoljan način. Ali, kako sadašnja finansijska kriza pokazuje da su finasijske inovacije uvedene da bi se izigrali porezi i regulacije, potrebno je da budemo obazriviji.
Nažalost, finansijska revolucija bila je po svom karakteru više orijentisana na potragu za rentom negoli na povećanje blagostanja. Bila je zasnovana na eliminisanju, ili u najboljem slučaju smanjivanju dva ključna elementa bankarskih troškova koji su tesno povezani s promišjenim aranžmanima..
Jedna od potreba banaka i ostalih finansijskih institucija jeste držanje likvidnih rezervi. Što je manja likvidnost bankine aktive, veća je potreba za takvim rezervama. Ali, dobit od takvih rezervi je mala, pa se njihovim ekonimisanjem ostvaruje profit. Prošlogodišnji debakl Norden roka u Velikoj Britaniji dugo će ostati primer kako ne treba postupati sa takvim rizikom.
Štaviše, povećanje moći banke može biti veoma profitabilno kada povraćaji od investicija prevazilaze troškove finasiranja. Nesmotreno davanje kredita u potrazi za profitom može biti kontrolisano ukoliko finansijske kompanije ispunjavaju odredbe o protoku kapitala. Ali, mnogi ulažu napor u cilju ignorisanja ograničenja, na sopsteni rizik: Karlajl kapital korporacija, ispostava američke kompanije Karlajl grup, prisvajala je jedan dolar kapitala za svakih 32 dolara kredita, dok je nepovoljna tržišna kretanja nisu „zbrisala“.
Izbegavanje ispunjavanja razumnih zahteva jeste jezgro današnje finansijske krize, što je praćeno drastičnim padom poverenja u sistem koji se temelji na tome. To je pokazalo ranjivost bankarskog sistema, uključujući i kvazibankarske institucije, što su demonstrirale investicione banke Bers sterns, Liman braders i druge u SAD, kao i evropske Norden rok, UBS, Vest LB i mnoge druge. Možda je najtragičniji aspekt ove priče eksploatacija porodica s niskim primanjima, uključenim u takozvanu sabprajm hipotekarnu krizu, kojima su kupcima nuđeni krediti promenljivih vrednosti. U suštini, „promenljiva vrednost“ je loš naziv, budući da su ove veštački niske kamatne stope bile predodređene za povećanje nakon nekoliko godina. Bilo je predviđeno da kamatne stope rastu uporedo s tržišnim kretanjima, ali da nikada ne budu snižene. Takva struktura bila je osmišljena samo da bi se namamilo što više kupaca, ne uzimajući u obzir dugoročne posledice.
Uz povećanje interesovanja na tržištu nekretnina, stečeni kapital obećavao je neviđeno bogatstvo. Istovremeno, većina zaduženika verovatno je očekivala da će refinansirati kredit pre nego što kamate budu dvostruko ili trostuko uvećane. Postojala je i nada da će ostvareni kapital moći da bude pretvoren u nove potrošačke kredite, za kupovinu kućnih aparata, što bi povećalo životni standard.
Bolno otrežnjenje dogodilo se kada su vrednosti nekretnina počele da opadaju. Za one koji nisu imali ušteđevinu, refinansiranje je postalo nemoguće, a povećanje kamatnih stopa vodilo je u minuse na bankovnim računima, zaplenu imovine i gubitak nekretnina.
Sada imamo prilike da čujemo kako su krivci za to jedino oni koji su se zadužili. Niko ne priča o menadžerima banaka, koji su bili pod pritiskom da prodaju „finansijske proizvode“ i žarko želeli da pridobiju kupce, čak i kada to nije bilo u interesu kupaca. Bankari nisu preispitivali bonus sistem koji je favorizovao jednogodišnji super profit, što je bilo praćeno bankrotstvom, na kraju dvogodišnjeg perioda umerenih, stabilnih rezultata.
Začuđujuće je to što su sabrajm hipoteke i njihovi pandani dobili nova pakovanja i ponovo prodati u bezbednijem obliku. Činjenica da su takve pogrešne mere našle tržišta u SAD i u inostranstvu, odražava neuspehe na nekoliko frontova. U svetu, u kojem je omogućena cirkulacija kapitala širom međunarodnih granica, kriza u SAD raširila se na Evropu. To je nova vrsta „zaraze“, koja prevazilazi državne granice i izazvana je međunarodnom krizom poverenja. Upravo iz tog razloga globalni problem je sada umnogome veći nego u slučaju kriza tokom osamdesetih i devedesetih godina proteklog veka, koje su koštale američke poreske obveznike 150 milijardi dolara. Danas, kada prisustvujemo globalnoj integraciji finansijskih tržišta, problemi se mogu stvoriti svuda, u svako doba. Centralne banke trenutno pokušavaju da zapuše jednu rupu, a druge se pojavljuju. Ali, ukoliko propadne finansijski sistem, možda nas očekuje decenija ozbiljnih potresa.
Kada su 1913. stvorene američke Federalne rezerve, njihova osnovna uloga bila je spasavanje banaka u nevolji, obezbeđivanjem kriznog kapitala. Postojeća kriza nagoveštava da to više nije dovoljno. Centralne banke širom sveta prinuđene su da deluju kao tržišni pokazatelji krize. takvi znaci već su vidljivi. Evropska centralna banka nije uspela da se uhvati u koštac s lokalnim nedaćama. Objašnjenje za to bila je njena zaokupljenost inflacijom, a ne prilagođavanjem na novonastalu situaciju. To znači da je monetarna policija usmeravana u pravcu potreba velikih država, kao što je Nemačka, a ne, recimo, Belgija. Ali, uzimajući u obzir ozbiljnost pretnje s kojom se suočila evropska ekonomija, takvo izvinjenje za inertnost nije mnogo delotvorno.
Autor je bivši ministar finansija Austrije i vicekancelar te države.
www.project-syndicate.org
www.europesworld.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
