I Nemci grcaju u dugovima i to najčešće u tri slučaja

„Dođite kod nas ako ste prezaduženi i ne vidite izlaz, ako Vaši dugovi rastu iako se trudite da ih smanjite ili ne znate kako da platite kredit.“ Onaj ko u Bonu prizna da ne može sam da izađe iz zaduženosti najverovatnije završi u Centralnom savetovalištu za dugove.

Šef savetovališta Hening Dimpker, koji funkciju obavlja poslednje četiri godine, objašnjava zašto sve više ljudi od njega traži savet.

„Ranije je najčešće bio samo jedan razlog prezaduživanja, na primer kupovina nekretnina. Danas su to najčešće dva ili čak tri razloga“, kaže Dimpker.

Savetnici za pitanja zaduženosti govore i o takozvanim „Big Six“ uzrocima za prezaduživanje, u koje trenutno uopšte ne spada kupovina nekretnina. „Glavni razlozi su danas nezaposlenost i dugoročno nizak lični dohodak. Sektor niskih plata je jednostavno u poslednjih deset, petnaest godina znatno porastao“, objašnjava socijalni radnik Dimpker.

Osim toga kod Dimpkera dolaze i ljudi koji su teško bolesni, koji su se razveli ili jednostavno oni koji su živeli iznad svojih mogućnosti. „A onda su tu još i samostalni preduzetnici koji nisu uspeli. To su najčešće mladi usamljeni borci koji nisu imali zaposlene radnike“, kaže on.

Profesionalna pomoć se traži prekasno

Dugo vremena su pre svega mladi ljudi dolazili kod Dimpkera, ali njihov broj se sada smanjuje. Sada su to pre svega stariji ljudi, preko 50 godina. „Sve više je i starijih od 60 godina“, objašnjava naš sagovornik. Pojam siromaštvo u starosti ne dolazi slučajno. Klasičan slučaj: „Ljudi rade, ali se istovremeno smanjuju socijalna izdvajanja. Oni dakle imaju posao, ali to ipak nije dovoljno da prehrane porodicu i decu“, kaže Dimpker. Prema njegovim rečima ljudi po pravilu postaju prezaduženi u nekoj kriznoj situaciji: plata koja odjednom izostaje, razvod ili iznenadna bolest.

Dok ljudi ipak pronađu put do savetovališta za zaduženost uglavnom je već prekasno. Mnogi su već godinama bili prezaduženi i naučili su da žive sa svojim dugovima, govori Dimpker o svojim iskustvima. „Oni onda dođu kod nas tek kada im je račun blokiran i kada uopšte više nemaju pristup svom novcu.“ U početnoj fazi je, kako kaže, moguće još plaćanje na rate, kao i vansudsko poravnanje, ali kada je reč o velikim zaduženjima onda se naprotiv radi samo još o stečajnom postupku. „Što su ljudi više zaduženi, to je i manja motivacija da se suoče sa svojom problematikom“, objašnjava on.

Tu je još i jedan specifično nemački fenomen: U ovoj zemlji ljudi ne razgovaraju o novcu, a naročito ne o zaduženjima. „U anglosaksonskim zemljama je pitanje: ‘Koliko zapravo zarađuješ?’ nešto što se podrazumeva. Ovde je to apsolutni tabu“, kaže Dimpker. Zbog toga često ljudi, koji su se zadužili, ćute jer ih je sramota. I onda čine apsolutno besmislene stvari: „Da komšije ne bi primetile da ispred kuće nema automobila, ne žele da ga prodaju. Ali zato ne plaćaju stanarinu i moraju da napuste stan. Dok je automobil i dalje pred vratima!“

Zaduženja se pretvore u začarani krug

Trećina zaduženih samoinicijativno dolazi kod Dimpkera, trećina jer su ih na to naterali porodica ili prijatelji i onda još trećina jer su uredi za zapošljavanje ili socijalni radnici hitno savetovali taj korak. U prvim razgovorima se najpre radi o osiguranju aktuelne životne situacije. „Najvažnije je uvek zadržati stan. Ako je neko postao beskućnik onda o zaduženosti uopšte više ne moramo mnogo da pričamo.“

Sledeće pitanje koje Dimpker postavlja je: Da li je plaćena struja? Šta je sa zdravstvenim osiguranjem? „Upravo je kod porodica od velikog značaja da mogu da žive u toplom stanu. A kod hronično bolesnih da imaju pristup minimalnoj zdravstvenoj zaštiti“, kaže Dimpker.

A šta politika može da uradi kako bi se smanjio broj zaduženih u narednim godinama? „Da se preventivno obrati onim delovima stanovništva koji su u toj kritičnoj fazi. I da se bolje umreži savetovanje o zaduženosti!“

To znači: savetnici za pitanja dugovanja bi trebalo zajedno da rade u jednom timu sa savetnicima za pitanja zavisnosti. Hening Dimpker navodi svoj omiljeni primer: „Jednostavno nema smisla da se bez terapije oslobodi dugova neko ko je zavisnik od igara na sreću, jer će on u kratkom roku ponovo imati nove dugove.“