Ni u jednoj zapadnoj zemlji do sada nije izglasana smena populista s vlasti. Iako predsednik Slovačke ima samo simbolična ovlašćenja, ubedljiva pobeda aktivistkinje protiv korupcije Zuzane Čaputove populističkog kandidata proteklog vikenda mogla bi da signalizira promenu u kapacitetima populista da stvaraju političke prilike u Evropi.

Istovremeno, očigledna pobeda TV komičara i političkog novajlije Volodimira Zelenskog u prvom krugu predsedničkih izbora u Ukrajini ukazuje da populistički talas možda još nije dostigao svoj vrhunac.

Populisti se mogu poraziti, ali samo pod jednim uslovom, a to je ujedinjena opozicija. Političke podele nažalost najčešće istrajavaju među opozicionim partijama, što ide u prilog populističkim snagama. To je bio slučaj u Poljskoj sve dok zemlja nije mogla da preinači taj trend, a to je i dalje slučaj u svim zemljama EU u kojima su na vlasti populisti – u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj i Italiji.

U Mađarskoj, na primer, postkomunistički socijalisti i postfašistička stranka Jobik dugo pokazuju veći prezir jedni prema drugima nego prema premijeru Viktoru Orbanu. Kada su konačno počeli da sarađuju posle višegodišnjih destruktivnih poraza, bilo je prekasno.

Nezavisni mediji zemlje su od tada ućutkani, a Orbanova vlast nad zemljom daje tako značajnu prednost sopstvenoj stranci Fides da nezavisni posmatrači više ne smatraju da su izbori zemlje fer.

Ipak, vredno je upamtiti da je 25. februara 2018. nezavisan kandidat sa širokom podrškom svih opozicionih partija pobedio u trci za gradonačelnika Hodmezevašarhelja, uporišta Fidesa. Da opozicione partije nisu utonule u unutrašnje sukobe uoči parlamentarnih izbora u aprilu prošle godine, Fides možda ne bi osvojio gotovo pedeset odsto glasova i Orbanu možda ne bi bila data sredstva da učvrsti moć.

U Italiji zapravo postoje levičarsko-desničarske podele i u okviru vladajuće koalicije i u opoziciji. U cilju formiranja vlade prošle godine populistički pokret Pet zvezdica (M5S) morao je da postigne dogovor s nacionalističkom strankom Liga.

Oni su zajedno osvojili 50 odsto glasova u poređenju sa 20 odsto koliko je osvojila Demokratska partija glavne struje i manje od 15 odsto Forca Italia desnog centra bivšeg premijera Silvija Berluskonija.

Otud, kako stvari stoje, italijanski populisti nemaju od koga da izgube. Ali, iako je M5S osvojio najveći udeo glasova na izborima u martu prošle godine, Liga ga je od tada premašila u anketama javnog mnjenja i na regionalnim izborima. To se poklapa sa širim trendom – dok su desničarski populisti ostali popularni čim su došli na vlast, njihovi levičarski parnjaci posrću.

Što se Slovačke tiče, levičarska populistička stranka Smer-SD i njen lider, bivši premijer Robert Fico konačno su poraženi nakon gotovo dve decenije na vlasti. Ali s podrškom preko 20 odsto Smer-SD je i dalje pojedinačna najjača stranka zemlje.

U međuvremenu, ima najmanje deset opozicionih partija koje pikiraju ulazak u parlament na sledećim izborima, uključujući Progresivnu Slovačku Čaputove, relativno novu partiju koja trenutno uživa samo tri odsto podrške.

Vodeća politička partija u Slovačkoj sama po sebi i ne predstavlja poseban poduhvat. Konzervativna partija Mi smo porodica, koju predvodi čovek koji ima devetoro dece sa osam žena, osvojio je 6,6 odsto glasova na poslednjim parlamentarnim izborima. Štaviše, oko 25 odsto izbornog tela dosledno podržava ekstremnu desnicu, koja je sama po sebi podeljena između Marjana Kotlebe (Naša Slovačka) i pokreta oko ekstremno desničarskog pravosudnog stručnjaka Štefana Harabina.

Ipak, pobeda Čaputove dala je zamajac protivnicima populizma u ostalim zemljama, naročito u Češkoj, gde je njenu kampanju podržao Tomaš Halik, istaknuti katolički sveštenik i filozof, i Karel Švarcenberg, bivši šef češke diplomatije.

Na opštim izborima u oktobru 2017. češki birači su očito odlučili da njihova srećna i mirna zemlja može sebi da priušti malo ludila, te su mnoštvo glasova predali Andreju Babišu, skandal-majstoru i milijarderu slovačkog porekla koga mnogi opisuju kao “Češkog Trampa”.

Češko predsedništvo je trenutno okupirano Milošem Zemanom, socijaldemokratom koji se pretvorio u nacionalistu, čija je slaba tačka ruski predsednik Vladimir Putin. Zeman i Babiš se ponašaju kao da se takmiče za titulu najsramnijeg političara u Evropi.

Zeman, na primer, je jednom izvršio ceremonijalno paljenje para ogromnog crvenog donjeg veša koji je prethodno iskoristilo umetničko udruženje Žtohoven da bi ga ismejalo. Babiš je sa svoje strane navodno kidnapovao sopstvenog sina i nastojao da ga preda psihijatrijskoj bolnici na Krimu koji je pod ruskom okupacijom da bi ga sprečio da svedoči o korumpiranim poslovnim dilovima svoga oca.

Zato, ako poljska politika trenutno oponaša filmsku produkciju moralne anksioznosti sedamdesetih godina prošlog veka, naši južni susedi su usred komedije apsurda. Međutim, rascepkana opozicija, koja se sastoji od Građanske demokratske stranke desnog centra, tehnološki liberalne Piratske partije, ekstremno desničarske antiimigrantske Partije sloboda (koju predvodi biznismen Tomio Okamura) i Komunističke partije Češke i Moravske, ne uspeva da izgura glasanje o nepoverenju premijeru.

Konačno, u Poljskoj, opozicione partije su se ujedinile protiv populističke partije Pravo i pravda (PiS). To je izuzetno dostignuće, s obzirom da je poljska opozicija podeljena na Građansku platformu, agrarnu poljsku Narodnu partiju i postkomunističku Demokratsku levu alijansu, neoliberalnu Modernu partiju, levičarsku Poljsku inicijativu i Zelene.

Prema najnovijim anketama, ova takozvana evropska koalicija ima podršku od oko 38-42 odsto, što znači da bi mogla da potuče PiS na parlamentarnim izborima u oktobru.

Mnogo toga će zavisiti od onoga što se bude desilo na evropskim parlamentarnim izborima sledećeg meseca. Ali se pokazalo da ujedinjenje lakše polazi za rukom Poljacima nego bilo kome drugom u Evropi.

To znači da bi Poljska mogla da postane prva zemlja EU koja će smeniti populističku vladu na, ni manje ni više, 30. godišnjicu od pada komunizma. Bilo bi i te kako zgodno da baš Poljaci pokrenu talas demokratske obnove širom Istočne Evrope, baš kao što su uradili 1989.

Autor je osnivač pokreta Politička kritika, direktor Instituta za napredne studije u Varšavi i saradnik na Akademiji Robert Boš u Berlinu.

Povezani tekstovi