Kriza legitimiteta i dolazak nestabilnosti

U tom smislu, otvoreni su brojni problemi povezani sa nasleđem dugogodišnjeg predsednika, od ekonomskih, do bezbednosnih, koji imaju šire regionalne, ali i evropske implikacije.

Alžir je duboko uključen u mirovni proces u susednoj Libiji. Ona ima veliko iskustvo i značajnu ulogu u pitanjima saharske i sahelske bezbednosti, dok je njeno iskustvo u podsaharskoj Africi zasnovano na Nigeriji, Južnoj Africi i zemljama gvinejskog zaliva. Jačanje Islamske države, Al Kaide i fundamentalističkih pokreta u regionu Sahela, Alžir je učinilo značajnim stabilizujućim faktorom u doba njihovog najsnažnijeg uspona 2014 – 2017.

Kada je Buteflika 1999. došao na vlast, o Alžiru se naveliko spekulisalo kao o sledećoj „fundamentalističkoj državi“, pošto je FIS – Front islamskog spasa bio najjača politička organizacija u zemlji. Nizom radikalnih mera, Buteflika je na zadovoljstvo svih, sprečio takav razvoj. To je bilo jedno od njegovih dostignuća koje mu je omogućavalo dugi opstanak na vlasti.

Alžir je zemlja sa snažnim antiimperijalističkim sentimentom i najsnažnijom tradicijom državnog socijalizma u arapskom svetu. Uprkos tome, ona je uvek uključivala islam kao vodeći državni princip. Alžir je država koja je preživela 130 godina kolonijalne vladavine. Ona je postala simbol antikolonijalne borbe jednako kao i Vijetnam. U tome imao je snažnu i otvorenu podršku ondašnje Jugoslavije, tako da je od dobijanja nezavisnosti bio duboko uključen u pokret nesvrstanih kao jedna od vodećih antiimperijalističkih država.

Alžir takođe ima snažnu tradiciju realizma i samosvojnosti, čak i kada je vodio radikalnu spoljnu politiku. On ima istoriju poštovanja nasleđa i pregovora, čak i kada je imao snažne i radikalne pozicije u tom kontekstu.

Protesti većeg obima sasvim su neobični za Alžir, gde je Nacionalno oslobodilački na vlasti od sticanja nezavisnosti 1962. Alžir je uglavnom potpuno ostao van „arapskog proleća“. Protesti protiv Buteflike i njegove porodice, brata Saida i drugih srodnika koji kontrolišu državu i njenu ekonomiju, u velikoj meri rezultat su ekonomske stagnacije, rasta nezaposlenosti i otežanog poslovanja najvećih biznismena u zemlji.

Naftna industrija zemlje obezbeđuje trećinu nacionalnog proizvoda, 60 odsto budžeta i 95 odsto izvoznih prihoda. Prihod državne energetske kompanije Sonatrach pao je sa 76 milijardi dolara u 2008, na 33 milijarde u 2017. To sve prepolovilo je devizne rezerve zemlje od 2014.

Bez obzira na ime naslednika, on će biti suočen s krizom legitimiteta. Poslednjih pola veka, alžirski lideri koristili su učešće u ratu za nezavisnost protiv Francuske kao instrument legitimiteta. U međuvremenu nije stvorena nijedna alternativa koja bi zamenila ovu ideologiju. Buteflika je poslednji vođa iz redova „mudžahedina“ – veteran alžirskog rata za nezavisnost.

„Buteflikizam“ je bio mešavina nacionalizma, protekcionizma, socijalizma, etatizma, egalitarizma i religije. Opozicione snage – Berberi, islamisti, trockisti, pokušali su da stvore svoju ideologiju, ali nikada nisu dobili značajan broj glasova. Opozicija Buteflikinoj nameri da se kandiduje za peti mandat nije bila uspešna, sve dok joj se nije pridružila DŽamila Buhire, poznata i proslavljena kao „mudžahedinka“ – borac iz rata za nezavisnost.

Sledeći Buteflikin problem bilo je gubljenje podrške poslovne klase. Od početka protesta, nekoliko veoma poznatih biznismena iz Foruma poslovnih lidera, napustilo je organizaciju zbog Buteflikine odluke. Predsednik Foruma Ali Hadad, bio je važan oslonac vlasti. On je imao ključnu ulogu u obezbeđivanju alžirske poslovne klase za Butefliku, doprinoseći tako širokoj percepciji da su ti privrednici u stvari oligarsi koji su sticali koristi od svoje bliskosti s vlastima.

Nekoliko vodećih biznismena, poput Rebraba i Benamora, sasvim značajno su rizikovali kada su se poslednjih godina otvoreno suprotstavili vlastima, dok je Benamut otvoreno podržao Buteflikinog izazivača Ali Gedirija.

Za SAD Alžir je bio veoma važan partner u borbi protiv terorizma, zaustavljanju migracija, energetskoj bezbednosti i zaustavljanju nestabilnosti na severu Afrike, Sahelu, Sahari, podsaharskoj Africi i Evropi. SAD su snažno uključene u naftni i farmaceutski sektor, dve najprofitabilnije grane ekonomije, uz automobilsku industriju i trgovinu automobilima. Nestabilnost u Alžiru posebno zabrinjava Pariz i Rim, jer ona može da poveća pritisak migranata ka Evropi.

Građanski nemiri u Alžiru mogu da dovedu do zastoja u snabdevanju evropskih država alžirskim gasom sa ozbiljnim posledicama za evropsku energetsku situaciju. U prvoj polovini 2018. EU je uvezla iz Alžira više od 10 odsto prirodnog gasa, tako da bi problemi sa snabdevanjem iz Alžira, automatski uvećali snabdevanje iz Rusije. To SAD ne bi želele da vide.

Kriza vođstva u Alžiru reflektovala bi se i u zalivskim zemljama. Nadmetanje zalivskih zemalja za uticaj u Alžiru, komplikovalo bi spoljnopolitički nastup zapadnih zemalja prema neslaganju „zalivske četvorke“ – Bahreina, Egipta, Saudijske Arabije i UAE i Katara, kao i Alžira samog. Saudijska Arabija i UAE mogli bi da pokušaju da finansiraju salafističke makdali grupe, koje su grupacije političkog statusa kvo, kao što to već čine u Libiji, dok bi Katar verovatno pomagao grupacije okupljene oko Muslimanskog bratstva. Stvorene napetosti između ove dve grupacije, produžile bi nestabilnost u zemlji i otežale proces nasleđivanja. Sve su to izazovi koji će trusnom području severa Afrike dodati još niz otvorenih problema za koje povoljno rešenje nije izvesno.