M FOR MONTREAL

Zahvaljujući pojavljivanju na njima u poslednje dve do tri godine, nekako sam uspeo da se kao panelista/govornik nađem u poziciji koja omogućava ne samo da govorim o situaciji na našem tržištu iz prve ruke, nego da govorim sve češće u ime regiona jugoistočne i istočne Evrope.

Tako sam se našao među pozvanima na 4. izdanje konferencije „M for Montreal“, gde se našoj pažnji ponudilo 26 kanadskih bendova u tri dana – većinom iz Kvebeka, ali uz uverljiv broj onih iz drugih gradova velike zemlje – dovoljno da bi se ovaj showcase morao posmatrati kao pouzdan presek najnovijih zbivanja na tamošnjoj sceni. Nije teško zaključiti zašto je ovo bitnije od činjenice da se 75 delegata sa svih strana sveta okupilo da razgleda inače lep grad – kanadska scena je u poslednjih pet godina, uz australijsku i širu skandinavsku, izuzetan izvor najluđih novih talenata. Od Godspeed You Black Emperor preko Arcade Fire do Crystal Castles, nova istorija kanadske muzičke scene je istorija hrabrosti da se nešto smelo pokuša u inače zapuštenom pa još i recikliranom dvorištu popularne muzike.

Veče koje provodimo u Cabaret and Studio Juste Pour Rire ohrabruje preko svake granice – bar tri od šest grupa tera da se ustane i prati svom pažnjom. Prethodno, prvo veče po dolasku, ohrabrivalo je ponudom etničkih specijaliteta i intimnom atmosferom taverne Sala Rosa sa klubom na drugom spratu (kanadski urbanistički specijalitet) – ali i činjenicom da je drže, ispostavilo se, članovi već pomenutih Godspeed. Eh, svet je manji nego naš džep. Kako lep način da nestane genijalna grupa.

Petak, 20. novembar

Zaista imam utisak da je Montreal grad ljubavi na neki način koji se ne može tako lako objasniti. U prvi mah mi je malo smešno da moja malenkost koja nije poznata kao party-goer bilo kakve vrste služi kao relevantan izvor informacija o noćnom životu grada iz koga dolazi, ali nedavni izbor Beograda za grad najboljih provoda na svetu od strane Lonely Planet tera poznavaoce da me ispituju – posebno je zabavno to što je u istom izboru upravo Montreal grad broj dva, a ja jedini u prilici da poredim iskustva. Ona se svode na to da je sve u ljudima – ne mora da vas zanima topografija Montreala, reka Sent Lorenc, brdo Mont Rojal, sendviči sa dimljenim mesom kod Schwarza, spomenici arhitektonske kulture i nekulture, najveći jazz festival na svetu (jul, 250 grupa za 15 dana), prepoznatljivo oštećen asfalt i beton, ulice koje su ponegde istovetne sa beogradskim i novosadskim u svom neodređenom pripadanju rubnim oblastima evropske kulture… Ništa od toga ne mora da vas zanima, jer na tim ulicama najvažniji su ljudi, a oni nekako imaju vremena jedni za druge.

Društvena mreža Montreala se bar na prvi pogled ne razlikuje toliko od naše i to olakšava shvatanje međusobnih odnosa – nije to neka prebogata sredina, pa se mnoge stvari rade državnim donacijama (čemu pomaže i manjinska pripadnost stanovništva, kažu neki), dosta posle završenog fakulteta mnogi tamo i dalje pokušavaju da nađu posao i međusobno se podržavaju ili moraju da svrate kod roditelja, na način koji dosta podseća na nas. I ta prisnost koju diktira zima od šest meseci koju smo srećom izbegli, i nedaće ne baš briljantne ekonomije, te stalna francuska sklonost malim hedonizmima, pretvaraju Montreal u teritoriju koju mi odavde poznajemo i pre nego što kročimo na nju. Totalno relaksiran grad u kome se na spavanje ide samo ako nema više tema za priču, i u kome posle posla mora da se sedne da se priča o onome što se radilo – e pa to su discipline u kojima smo šampionskog kova.

Popodne donosi malo izbora iz kvebečke ponude u kome se ističe mazna Eskimka koja peva neošansone na francuskom, ali tokom večeri detektujem samo jedan ozbiljan bend. Da li sam umoran ja ili grupe? Koga briga, već smo otišli negde dalje…

Subota, 21. novembar

Inače duhovita autobuska šetnja Montrealom za nas konferencijske turiste, ima dirljiv zaokret u momentu kad se nađemo pred kućom u kojoj je Leonard Koen živeo neko vreme – okolina izgleda ovako: drvo, tarabe, daske, polurazbijeno dečje igralište, izanđali bistro sa ogromnim prozorima na ulicu. I onda je prilično jasno zbog čega Cohen peva tako tiho, da ne privlači pažnju, a da ipak bude u njenom centru, te voli svedenu ali finu garderobu. Nije to kraj u kome želiš da odudaraš previše od običnog sveta koji se nikad neće izvući. Preživljavaš posmatrajući. Celo popodne gledamo posebno pripremljen, ali ne mnogo uspeo program frankofonskih bendova, a uveče mešan izbor većih novih grupa u čuvenoj sali Metropolis, i počinjem da mislim da kao i profesionalni šofer – imam pravo na odmor posle osam sati angažovanog slušanja! Napolju grad počinje da besni od mogućnosti za izlazak, a mi u stvari radimo u audio rudniku. Krešendo dolazi sa Fucked Up, koje smo već dovodili na Exit ove godine, a ovde su najveće nove nade – osim što nema glasnijeg benda na globalnoj sceni, pa bukvalno oduvavaju pola publike, skaču mi po glavi od sreće što se opet vidimo, a to je kanadska srdačnost koju nije lako izdržati ukoliko znate da pevač ima oko 120 kg vrlo žive vage.

U isto vreme Zorica ide na koncert Diane Krall, velike kanadske pop jazz zvezde – u Sava centru. Svet je daleko manji nego naš džep, a moj telefon je pametniji od mene, pa u svakom trenutku zna gde je Zorica.

Nedelja, 22. novembar

Da li sam pomenuo da sam na šest aerodromskih boravaka na ovom putešestviju video dve (2) osobe sa veličanstvenim hirurškim maskama na licu. Ne kažem da nisam bio i sam u teškim razmišljanjima pred put, i da tema o kojoj nećemo nije opasna, ali verovatno je osećaj misije i potreba da se posle jednog preintenzivnog meseca Beograd menja za bilo šta drugo na pet dana, bio jači od strahova. Nekako sam sa druge strane sveta napipao gde mi je kuća i krenuo u smeru jedinog stvarno poznatog kreveta.

Ponedeljak, 23. novembar

Stigao u Beograd. Pet godina mom ocu.

Utorak, 24. novembar

Jet leg naveliko. Ne znam da li sam tu gde fizički jesam. Preko dana na poslu u Domu omladine pokušavam da povežem pokidane e-mail niti. Sezona je na vrhuncu i u elitnom gradskom kulturnom centru kao što je Dom, događaji su brži nego stvarnost – jedno od najvećih imena bluza svih vremena Joni Vinters dolazi nam to veče i bez obzira na to što je nesiguran na nogama i posebno kad je u pitanju orijentacija ka bini, ruke ga još služe da se u ušima zabeleži taj zvuk za dugo. Starci su još uvek živo osećanje sveta kakav je bio.

Uz kasni povratak kući shvatam da sam sve orniji za pisanje i uopšte težak rad, što je bliže veoma poznih 3 ujutro po našem vremenu, odnosno društvenih 9 uveče po montrealskom vremenu, na koje je telo još uvek naviknuto – neopisivo euforičan doživljaj u kom nalazite sebe kako biste pevali naglas u vreme dok grad najčvršće spava umrtvljen od briga. U tom trenutku više ne poznajem Beograd, a tako daleko mesto kao što je Montreal, čini se bližim srcu nego što ono može da obuhvati.

Sreda, 25. novembar

Wovenhand koncert u Domu omladine. Sa prijateljima Lončarevićem i Kepom ceo dan u akciji oko nastupa solidno čuvene grupe, koja predstavlja najbolje od gothic folk-rocka. Lider David Eugene Edwards je iz Denvera, Colorado i pomalo voli da se drži kao indijanski šaman, neko ko će upravo sad pred vama isterati duhove. No evo poznatog Beograda odjednom u punom sjaju i naša publika kao da isteruje demone iz njega – video sam mnogo puta odušev-ljena lica poznatih muzičara posle emotivnog koncertnog prijema koji volimo da upriličimo, i uz sve poštovanje, gledam da nevezan razgovor o svetskim putovanjima započet u Manježu pre koncerta, nastavim u smeru skorašnjih poduhvata, trudim se da proverim još jake utiske o Montrealu sa heavy touring bandom, koji je verovatno svašta video. Na moje iznenađenje, posle bujice hvalospeva gradu, Wovenhand kažu uglas da su pre desetak dana svirali u tom istom Montrealu iznad taverne u jednom fantastičnom klubu Sala Rosa, koji drže članovi bivših Godspeed… I oni kažu da su ljudi najvažniji.

Dokle će se ovaj svet više smanjivati? Moj džep to više ne može da izdrži.

Autor je odgovorni urednik Doma omladine