Mala pobeda demokratije u Mjanmaru

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Da li važi i obrnuta logika? Da li i dobre vesti koje dolaze sa udaljenih prostora imaju istu sudbinu da budu zanemarene, uprkos svojoj važnosti i svom značaju? Povod je situacija u Burmi u kojoj su nedavno održani prvi slobodni izbori posle 1960. godine. Pobedila je Nacionalna liga za demokratiju (NLD), partija čoveka koji je dobio izbore i 1988. godine. Narod je tada glasao za demokratiju, ljudi su izašli na ulice da slave izbornu pobedu, a burmanska vladajuća vojna hunta poslala je tenkove na ulice i ubila oko 3.000 sopstvenih građana, pošto im se nikako nije dopalo da izgube izbore.

Od tog trenutka Burma je provela skoro tri decenije kao jedna od surovijih vojnih diktatura i primer kako autoritarna i korumpirana vlast može „do balčaka“ da upropasti jednu pristojno plodnu i kvalitetnu zemlju. Generali su gvozdenom rukom uveli Burmu (ili da se pravilno izrazimo Mjanmar) u neku vrstu reprize mračnog srednjeg veka, i sve tako četiri ili pet godina. Onda se pojavio čovek koji se zove Tjen Šen (Thein Sein), koji je izabran za vojnog predsednika hunte, i koji je, na iznenađenje posmatrača i nepoverenje Burmanaca, napravio plan za narednih petnaest godina, sa idejom da Burmu otvori politički, socijalno i ekonomski, a da je ostavi pod nekom vrstom kontrole vojske, što je prvi takav eksperiment na planeti na kojoj ne fali vojnih diktatura.

Ako taj eksperiment uspe, to može da bude zanimljivo. Iako mi je, kao velikom protivniku diktature to teško da priznam, eksperiment se dosad pokazao dosta efikasnim. Vojska je, naime, zadržala deo monopola, imaju po 25 odsto mandata u oba Doma parlamenta (Burma ima dva Doma parlamenta) garantovanih mesta, imaju ministarstva vojske, policije i pravosuđa, odnosno ministarstva sile, i to im je pravo Ustavom zagarantovano, i uveli su pravilo da predsednik Burme ne može da bude neko čiji članovi porodice imaju strani pasoš, jer San Šu Ći (Aung San Suu Kyii), njen pok. muž i oboje dece imaju britanske pasoše. San Šu Ći, liderka NLD i dobitnica Nobelove nagrade za mir, provela je gotovo 15 godina u kućnom pritvoru.

U međuvremenu je opozicija, koja je godinama funkcionisala „podzemno“, razvila čitavu novu generaciju – to više nije samo NLD, kako se zove njena partija, sad je tu i Generation Wave, studenti i mnogi drugi. Oni su iskoristili priliku, i umesto da kažu – ovo je malo, mi hoćemo sve, oni su rekli ovo je taman koliko mi u ovom trenutku možemo da osvojimo. Prvo su pre dve godine izašli na test i otvorili slobodne izbore za 45 predstavničkih mesta. NLD je učestvovao u trci za 44 mesta i osvojio čak 43 predstavnička mesta. Zatim su generali progutali i sledeću „žabu“ i rekli – u redu, biće opšti izbori, slobodni i demokratski, ali mi zadržavamo komad monopola. Sada su održani slobodni i demokratski izbori i narodna volja je potpuno jasna. NLD je sa saveznicima osvojio 75 odsto svih mesta koja su u parlamentu bila u ponudi (izuzev gorenavedenih 25) i mogu da formiraju vladu sami. Pred Šu Ći je sada nekoliko velikih izazova. Burma ima 63 odsto Burmanaca, dok po obodima ima praktično etničke države, jer je sastavljena od država. Sada su prvi put predstavnici tih etničkih država u prilici da razgovaraju o učešću u vladi. Bez obzira što joj matematika omogućava da vladu formira sama, San Šu Ći će, ako posluša glasove koji joj žele dobro, sa etničkim manjinama napraviti neku vrstu vlade multinacionalnog jedinstva.

Takta i mudrosti novoj liderki Burme očigledno ne fali. Prva stvar koju je uradila, rekla je vojsci: Hajde da se dogovorimo, jer Burma može napred samo u pomirenje, i time pokazala veliku državničku zrelost. Sastala se sa Tjen Šenom i predstavnicima vojske sa kojima je razgovarala o budućnosti, što može da bude prvi veliki korak u transformaciji države.

Burma je do pre četiri-pet godina bila zemlja bez infrastrukture, danas su u umerenom otvaranju sa rastom BDP od šest odsto. To je mala ekonomija, ali se rezultati vide posle dve, tri ili četiri godine, i Burma se prvi put okreće prema zapadu. Boravio sam tamo pre dve godine u, mogu slobodno da kažem, najbizarnijem gradu na svetu, koji se zove Najpido (Naypyidaw). To je grad koji su izmislili generali da bi smestili svoje vile tamo, koji se jednog dana 2008. samo pojavio na vremenskoj prognozi. NJihov najveći grad, do tada glavni grad Jangon (Yangon), grad od preko pet miliona stanovnika je imao manje asfalta nego Najpido, koji je praktično bio „privatna prestonica“ za članove uže partije.

Prvo pitanje koje se sada postavlja jeste da li će San Šu Ći da vlada partijski, ili će da uključi manjine koje imaju velikih problema? Drugo pitanje je šta će da bude sa Burmom spoljnopolitički? Burma je dugo bila u ozbiljnoj međunarodnoj izolaciji i imala je međunarodnu saradnju samo sa Kinom. Sada smo svedoci „navale“ investitora iz Japana, Evrope i Amerike na novo tržište zemlje u dinamičnom razvoju.

Treće pitanje biće kako obrazovati naciju i staviti u funkciju ogroman „ljudski kapital“ Burme.

Prosek godina u Burmi je 27 – primera radi u Srbiji je 42, što je dokaz koliko je to mlada nacija.

Odgovore bi mogli da dobijemo nakon februara naredne godine, kada će biti konstituisan parlament, ali i izabran predsednik (ili predsednica?) Burme.

Put kojim je krenula Burma je veoma zanimljiv, i mogao bi da bude vrlo interesantan za onog ko shvati da ne može više da se vlada silom, da se otvore politički i socijalno u nekoj kontrolisanoj tranziciji, a da oni naravno zadrže deo kolača za sebe, da tu ne bude neke revolucije i neke represije. To je vrlo interesantan model i to je „top-bottom“ tranzicija sa elementima „bottom-up“ tranzicije. Mada se stručnjaci ne slažu sasvim u proceni šta se dogodilo u glavama burmanskih generala, moje laičko objašnjenje moglo bi biti da su nakon Šafran revolucije, u kojoj je nezadovoljstvo nacije bukvalno eksplodiralo za manje od šest dana, generali shvatili u koliko su grdnu situaciju doveli zemlju kojom su trapavo (i krvavo) vladali dve decenije. Biće da im je stvarnost konačno zaličila na raspali autobus „Firme Krstić“ prepun gladnih i besnih putnika, koji ih mrze i poješće ih žive na prvoj stanici, dok je poslednja stanica na toj liniji da postanu nekakva kineska kolonija, a koji oni, poput legendarnog Miška, voze vezanih očiju. I bez Paje Vuisića i njegove trezvenosti kao da su ukapirali i rekli: Čekaj, koči! Hade da popravimo autobus, da smirimo i nahranimo putnike, i, ako ne moramo, hajde da ne budemo kineska kolonija. Makar nas to koštalo volana i upravljačkog sedišta.

Vrlo je neobična stvar da u bilo kojoj vojnoj hunti imate tu vrstu strateškog razmišljanja. Bez obzira što „Šafran revolucija“ 2008. kao pokret nije uspela, hunti je to očigledno bio jasan signal da ako nije uspelo danas, uspeće sutra. I na iznenađenje svih, oni su odabrali model „postepenog otvaranja“. Iako su na tom putu do nogu izgubili izbore 8. novembra, rešili su da priznaju rezultate i uvaže narodnu volju.

Dok smo se mi po običaju mlatili sa temama poput onih „Hoće li biti legalizacije za bespravno podignute kuće predsedničke familije“, mala pobeda demokratije u Burmi moćno je odjeknula širom sveta. Šta ako se postepena tranzicija od diktature ka demokratiji pokaže kao rešenje za prevazilaženje problema u desetinama zemalja na planeti koje stenju pod vojnim diktaturama? Ovo pitanje očigledno se različito tumači u različitim krajevima sveta. Dok u burmanskom komšiluku generali koji su pre dve godine praktično ukinuli dugogodišnju tajlandsku demokratiju sa podozrenjem i cinizmom gledaju na događaje u Burmi, a kambodžanski predsednik u nedelji pobede NLD u Burmi panično aktivira nameštene sudske procese protiv opozicionih lidera sa kojima je do juče kohabitirao, klatno se ponegde okreće i na pozitivnu stranu: preko šezdeset odsto birača u Burkini Faso izašlo je krajem novembra na prve izbore nakon neuspelog pokušaja puča 2014. godine i mirno, u pomalo slavljeničkoj atmosferi, u fer borbi demokratski izabralo prvog civilnog predsednika u poslednjih nekoliko decenija.

Da se vratimo na početak priče: U svetu gde dominiraju ružni događaji ponekad nije loše pročitati i poneku dobru vest, makar ona stizala do nas i sa (veoma) Dalekog istoka.